PRIKAZIVANJA

NEK SE PAMTI I SPOMINJA …Iz naše arhive/objavljeno 12.07.2011./
piše: Željko Mužević
Vo je priča od koje i znanost na dupe sjedne. More l’ se potlje smrti dolazit? Pa ljudi je l’ to moguće? More i to je moguće, jer baba Anka je dolazila, ta slušali smo o tom u Sredanci.

Bilo je to iljadudevetstotridesete, u Sredanci, u Lopoćarskom – Šećernom sokaku, baba Anka bila dužna komšinici, babi Poli, trideset forinti. Baba Pola se razboljela, na samrti bila, došla i baba Anka daje obiđe, pa će:

“Polo, dužna sam ti trideset forinti šta sam uzajmila, al nemam u vaj par (sada, u ovaj čas) da ti vrnem (vratim).”

Ko ne zna koliko je to novaca, kazat ćemo. Dinari su onda vridili, al je stari svit još po starom na forinte računo. Ko za Franje. Forinta polak dinara bila. E, onda za dinar se moglo pet jajaca kupit, a to su dvi forinte. Za trideset forinti, ko zna računat, moglo se 75 jajca kupit. Danas su jajca 50 stari iljada komad, pa ispada da j’ baba Anka babi Poli bila dužna tri stara milijona i 750 iljada u današnjoj vridnosti.

E, sad dalje. Baba Anka se ogovorila, kako smo rekli, a baba Pola će njoj:

“Anko, ako nemaš, nemaš, al kad uzmogneš, kupi sliku Svete Apolonije crkve u Svilaju, nek je od mene, nek se i moja svetica tamo časti”, – i baba Pola ode boge – digav noge (umre). Pridade bogu dušu, umrla.

Sveta Apolonija – zaštitnica zubara

Baba Anka ni obećanje zaboravila, furtom (stalno) se osjećala i kriva i dužna, al ni nikad pri novcu bila, uvik prečeg (važnijih) troška bilo. Kad je umrla, ni mira ni spokoja ni na nom svitu imala, pa stala svom đedu Ivši dolazit, da ga opomini da nisu obećanje ispunili. I njeg se to giltalo (i za njega je to vrijedilo) i on je od uzajmitog (posuđenog) za duvan trošijo. Al ni đed za to marijo. Kad mu babino dolaženje dodijalo, vrnijo se svojima u Svilaj, bijo u Sredance priženit.

Kuća u Sredanci prazna ostala i naseljijo se u njoj njeki Švabo, Arman se zvo, ženu i petero đece imo. Bijo mlinar kod Tomašević Marka, a taj je mlin na valjke u sred sela bijo.

Ni baka Anka ni Švabe mira dala. Je l’ svića utrnita (svijeća ugašena), a po police tanjuri spadaje (a na polici se tresu tanjiri), po šporetu čegrta (na štednjaku kao da lonci igraju), ormani se otvaraje,… Zapališ sviću, nige ništa, sve na svom mjestu. Drugi dob (puta), u njeko doba drva cipa, kad zorom ništ nacipano. Onda se tavan ruši, po krovu larma (galama), misliš crip spada, krov ruši, istrču van, krov stoji – kao stoji. Skupijo Arman njekoliko kuražniji (hrabrijih) ljudi da u kući prispavaje, al opet isto bilo. Onda ča (čiča) Grga Bošnjakov reko nek se popu u Svilaj ide. I velečasni ji zbilja naputijo šta će i kako će.

“Šta j’, daj’, tako uradite i mora se pokazat ko j’ i kazat rašta dolazi”, – reko je velečasni.

Opet se ljudi skupili sa Armanom u kuće prispavat, a kad je vrime babe Anke došlo, razgoropadila (razljutila se) se ko nikad. Ljudi se od stra pritajili, a ča (čiča) Grga će:

“Svaka duša falji Boga, faljiš li ga ti?”, i sve je križo prid sobom.

Taj par (taj puta) baba Anka se pokaza. Lipo žena stoji kraj šporeta, suknja na njoj i oplećak, marama farbarica, odma ljudi nju poznali. Tajac bijo, pa još veći nastade, a baba Anka će ča Grgi:

“Faljim!” – i još kaza “Otiđi Grga mom Ive u Svilaj i kaži mu nek zavjet izvrši i neću više dolazit.” Onda nje nesta.

Tako i bilo, đed Ivša sliku Svete Apolonije kupijo i velečasnom odnijo. Kažu, da j’ kraj svete vode u svilajačkoj crkvi objesita.

Švabo Arman se stra (straha) napatijo i iz kuće i iz Sredinaca odseljijo. Potlje (kasnije) su Babići tu kuću kupili. Babe Anke se duša smirila, fala Bogu i ni više dolazila.

Mi smo kod Babića – Đedovi ljetos na Rokovo bili i vu priču čuli. Svašta se za trpezom (stolom), ko na kirvaju, pripovidalo (pričalo). Tako i okasnili, pa nas Babići, čiča Tunjo i snaša Mara, na konaku (na spavanju) ostavljali i baš u sobe ge se baba Anka pokazala. Tud je kuća prije bila. Nismo ostali, ta ge bi i no malo kike (kose) nam se na glave diglo. A, opet, pitali smo se, mora da Babići gostima tu priču ispripovidaje, kad oće da se gosti riše (riješe gostiju)? Znamo da to ni tako, a tako im more s kojim gostom ispast. Eto, tako je ta sa babom Ankom bilo.

Potlje smo taki priča i sa drugi strana čuli, pa ćemo i nji jedandob (jedan puta) napisat. Al, zanima nas samo jedno, je l’ u Svilaju u crkve još ta slika Svete Apolonije, vriž svete vode objesita? Ako je sklonjita, nek pazi ko j’ sklonjijo, pa bijo to i velečasni. Mogla bi baba Anka i njemu stat dolazit i za svog sveca ga priupitat.

Nastavlja se!