ŠTORIJE IZ MALOG MISTA
piše: Jadran Šantić Šangarelo
Bija san sa prijatejiman na jednu večeru o ribe u ribji restoran „Korkira“ u Zagreb …di sad živen …i bogami lipo smo blagovali po ribi i spominjali se razni pizdarij iz života. I ta večera me je natirala da van pripovidin ovu štoriju o momen prijateju Ivanu Bronzoviću, zvanome Bronza i njegovin japaneškin algaman.
Jedno lito poslin onega nesriknjega rata, ako se dobro spominjen 2001. god. naš lipi spliski ronilački klub „Mornar“ organizira takmičenje u kuvanju brudeta. Sve je to šesno moj prijatej Bronza organizira i meni će šćeto neto u brk dok smo pili kavu bez uvoda …ti češ sutra za nas kuvat brudet na takmičenju.
Asti boga, a kako …a di je riba ..di su konče, uje maslinovo …a di nan je teča i komoštre? A on nako ćelav kroz oni kosmati brk …sve jema …sve češ dobit i pazi da ne zajebeš šug.
Sutra …došli mi na Baće i to na željezničara kad tamo …iman ja šta i vidit. Spremaju niki judi oganj …puste lipe o rosfraja …teče pravi tronogi, a u kantunu, moj Bronza napravija jarpu od lozja, daščic i driva za oganj …namistija četri bovana i na nji nikako nasadija nike gradele na kojima san ja poslin stavija teču i parića brudet.
Ma skoro me kolpalo kad san pita …a di ti je riba? Koju si mišancu donija ?Tribalo bi je očistit u more, a on nesriknjak …vadi iz nike borše odmrznute filete od oslića i ništa više.
Judi moji morete li virovat i još mi govori …klub nije jema pinez.
Ma nesričo o čovika ća nisi reka ja bi da štako pinez da se ne osramotimo …a on meni šapje na uvo …imamo mi jednega asa u borši ništa se ne boj!
Sriča da san donija svoje konče od doma, lipo maslinovo uje, friški petrsimul, lipu kapulu, soli i jute paprike, dobru konšervu …jerbo je moja nona Neretvanka iz Opuzena, o poznate fameje Parmač, mene naučila kuvat brudet po neretvansku.
Gori vatra a judi nan se smiju kako smo namistili za kuvat ka da smo u kameno doba. Ma moran van još reč da je bilo koliko se spominjen 12 oli 13 maša o kuvari a između nji i pravi profesionalac. Ma ne bojin se ja …mislin u sebi …nikoga, neka se oni zajebaju …u zanju se mrtvi broje.
Pitan ja onega nesriknjaka …a di ti je ti as iz borše, a on vadi ništo …bože me sačuvaj …nikad to nisan vidija.
-Ajde donesi malo čistega mora u ovu plastičnu škatulu pa čemo ovo potopit 10 minuti i poslin stavit sa ribon u teču. Ovo su ti japaneške alge i puštaju vonje o mora, ma vidit češ …samo ti obavi svoje.
Mislin ja …jebe me se ako ne bude dobro, ja ću njega osramotit …i počnen ja rizat kapulu, petrsimul malo luka i to šufigavat na maslinovo uje. Izriza san onu sramotu od oslića …kad Bronza govori …ajmo one alge sredit.
Bogami su se nasupale mora i kad smo ji ocidili …izriza san ji u sitno ka i petrsimul i doda ribi u teču, pa san doda i jute paprike, malo posolija i razmutija konšervu, pa polako tresa tečon na onin gradelan s pomjon da mi sve ne popuzne na zemju. I moran van reć …one japaneške alge bogami su pustile sve gušte o mora i na kraju je naš brudet osvojija prvo misto.
Nikomen nije bilo jasno kako san ja to sparića brudet od jada o ribe. Dok san ja prima diplomu moj se Bronza smijulji kroz oni kosmati brka, a čela mu se sjajila na suncu ka da je ujon namaza.
Uz diplomu san dobija i dvi drvene kašike za dajnje kuvanje. Ma ništo san van zaboravija reć o mojoj noni Ivki Parmačuši iz Opuzena …ona je bila glavna kuvarica ka je Ferdinand …oni austrijski car dolazija u posjetu Neretvi. A kako svaka štorija ima kraj, tako i ova uz jednu napomenu da oni nesriknjak od moga prijateja Bronza nika nije tija reč koje su ono bile japaneške alge, i to mu nisan nikad oprostija.