Dubravka Borić
Otolič mi maška
iz kuće izošla.
Da brž u vos
ona ni duošla?
Oči su non
svitlucave, žive,
a noge non
ko čizmice sive.
Brki crni,
uši bile.
Tri se buoje
na repici slile“.
„Nikor, Petra,
ču je ni…
Kad je tako lipa,
bi’će je kuoguod sakri.“
„Želin, somo da se nojde!
Kupi’ću non mobitel
i naučit poruke mi slat;
kad zaluto po paizu,
da me more
s mobitela zvat.“
22.I.2006.
ZALUTALA MAČKA
„Maločas mi mačka
iz kuće izašla.
Nije l’, možda,
kod vas došla?
Oči su joj
svjetlucave, žive,
a noge joj
ko čizmice sive.
Brkovi crni,
uši bijele,
a tri boje
na rep su joj sjele.“
„Petra, nitko
mačku čuo nije.
Kad je tako lijepa,
Možda je netko baš krije!“
„Želim samo da se nađe!
…Kupit ću joj mobitel
i naučit poruke mi slati;
kad zaluta mjestom,
da me može
s mobitela zvati.“