Dražen Radman
Vrime leti
Ledi zima
A Hrvatska
Još okovana
Ko’ začarana
Ne vidi
Da grop u srcu
Trn u zjeni ima
Da dušon grca
Jer je stina
Juska
Namisto križa
Božjeg
Vazela maha
Pa i brat brata
Jalon vreba i pogađa
Skupa oni
Tako navik
Od jubavi i lipote
Biže
Padajuć skupa
U blato svoga jada
Namisto da
Jedan drugon ‘proste
Namisto da
Ruke frižane
Pruže
Jedan drugon
Ruke ča mir nose
Ruke koje
U dubini žude
Koje mogu još uvik
Raširit se Nebu
Otvorit se
Kristu
Da otme ih ledu
Dadne vodu bistru
Jer kad On vodi
K živoj vodi
Narod nije žedan
Ne luta
Ne smrzaje se više
Napokon se kupa
Napokon diše
U toj drugoj
Davno žuđenoj
Slobodi
9. veljače 2012.