piše: Jasna Župan
Noć je…
još jedan ‘prekovremeni’ rad je preda mnom. U mom slučaju je to redovno. Obožavam noć… ali mrzim podočnjake koji su jedini vidljivi dokaz tog ‘prekovremenog’ rada.
To je moje doba i dugo mi je trebalo da spoznam zašto je noć odabrala baš mene da joj pravim društvo. Dobro, ne smatram se jedinom ali od svih ‘normalnih’ u mojoj bližoj i daljoj familiji, ja sam ‘izuzetak’.
Oni se strogo drže onoga da je dan za rad a noć za spavanje, sve ostalo nije normalno osim ako nisi doktor i radiš dežurstva. Blago njima kad se eto mogu držati pravila i rasporeda. Ja sam uvijek nekako odudarala od stereotipa …ruku na srce ne svojom voljom …laici bi rekli …’pa kad si vodenjak, a svi ste vi čudaci …’
Ajde neka …ako im je tako lakše.
Meni nije…
I tako smo, moja noć i ja donedavno ratovali, tko će koga prije izmoriti ja nju ili ona mene hvatajući san do jutra što je stvaralo grižnju savjesti i potrebu za pravdanjem zašto spavam do podneva.
Nisu znali da ja nisam lijegala kasno nego mi je kasnio san bez ikakvog razloga i opravdanja …a jedini vidljivi krivac sam bila ja sama …
Srećom pa me to s godinama prestalo dirati …mislim ta potreba za pravdanjem ….i to nekako paralelno sa tim kad mi je prestalo biti bitno mišljenje onih kojima sam se trebala pravdati.
Ne mogu reći ….pokušala sam ja jedno vrijeme ‘prisilno’ dozvati san kao i svi kronično neispavani posegnuvši za tabletama za spavanje.
Nije to bilo rješenje za mene, moj ‘mozak’ inače ne voli nekakva naređenja i uvjetovanja, pa tako ni taj raspored da spava kad mu neka tableta odredi da je vrijeme, nije mogao prihvatiti. Doduše,morao je on zaspati ali je zato onda ‘štrajkao’ kada je trebao funkcionirati …
Valjda je htio pokazati koga se tu mora slušati, razum ili tek nekakvu tabletu …
Ponosno priznajem, pobijedo je on!
Pa kako da jedan Merkur na Suncu u Vodenjaku, u trigonima sa Plutonom i Neptunom koji ima potrebu stalno raditi, misliti, maštati, rušiti granice između sna i jave, koji mi je po životu dodijeljen …s kojim sam rođena … da prestane raditi samo zato jer se vani smračilo …samo zato jer je ‘vrijeme’ za spavanje …
Ma ne …on je određivao vrijeme meni a ne ja njemu i u trenutku te spoznaje pomirila sam se sa noći i postale smo najbolje prijateljice.
Kako potisnuti misli koje žele izaći a koje se za dana povuku da bi upijale ono što razum snima i pohranjuje da bi u noći razvijao …
Po noći bi one postale neukrotive …
Moje misli su jedan nerežirani film o smislu življenja, tek scenarij koji se noću stavlja na papir.
Sjećam se trenutka kada je sve krenulo …to s pisanjem …
Preko dana sam proživljavala različite životne priče kroz svoj posao. Život svakoga od njih je postajao dio moga života jer je bio sastavni dio tog scenarija …bez njih ne bi bilo mojih misli i spoznaja …
Moje iskustvo prelazi u savjete njima …njihov život u moje iskustvo i svi smo ovisni jedni o drugima.
Tako bih ja navečer legla premotavajući ‘filmove’ i pitala se …zašto je Bože baš tako, zašto svatko od nas baš sve mora proći i od ničega što mu je zacrtano ne može se spasiti …zašto …
Toliko ‘zašto’ sam uvijek imala …vjerujući u onu izreku kako svako ‘zašto’ ima svoje ‘zato’ …
Počeo me je jako zanimati to ‘zato’ jer i sama nisam pristajala na površne odgovore bez obrazloženja, moralo je i na ono ‘a zašto zato?!’, postojati odgovor ‘zato jer je zbog toga -zato!’.
Dolazili bi mi odgovori kroz misli …da bi s jutrom iščezavali …rijetko čega sam se mogla sjetiti …
To nisu bile obične misli, ‘puka razmišljanja’ …a ni odgovori nisu bili tek prolazna pomisao da je možda sve to tek tako …
Bio je to neobičan osjećaj …osjećaj mira …neobjašnjivog zadovoljstva, ispunjenosti i sreće …
Da, bila sam sretna, svaki puta kada bi me preplavile takve misli u kojima se nalazio odgovor na određeni ‘zašto’.
Ujutro bih bila ljuta sama na sebe jer se nisam mogla ničega sjetiti …
Jedne večeri sam legla s olovkom i papirom …
Bio je to smješan prizor.Prekrižila sam ruke na prsima, ispod njih papir i olovka …obična drvena olovka!
Znala sam …ako uzmem kemijsku da bi mogla prestati pisati u pola mojih misli i što ću onda, ono kada se tinta slije prema dole zbog položaja ruke.
Muž me je u čudu pogledao i pitao: „Što je tebi, što će ti taj papir?!“
Rekla sam: „ Čekam svoje misli…ovaj put sam spremna“.
‘Opalili’ smo se smijati ali se s vremenom uvjerio da je moja nakana bila ozbiljna. Sada je već navikao. Srećom pa ja mislim i za njega tako da on može mirno spavati i nakon mojih takvih noći u podne mi skuhati jutarnju kavu …
Tako su moje besane noći postale radne noći, pidžama …radno odijelo, moje misli …materijal a riječi i olovka alat.
Bogatstvo spoznaje su zasad jedina cijena a podočnjaci tek vidljivi dokaz tog …prekovremenog, noćnog rada.