Pavao Martinis
U ODBLJESKU NAZORA
U ovom trenu
bilo sam i biće
bezvremenu sebičnom
koje ne želeć` sebi primičem.
I kao da znam
da, da
dođe mi da vičem,
zbog surove stvarnosti
kojom drugog zauzvrat katkad dotičem.
Te slijepu zbilju dodirujem
proklinjem moleć`
-vrtlog stvaran u žici nevin rođen
od izvrnute prevaljene ceste
živoga života.
O moj Bože,
oprosti mi,
nisam ti ja svetac zemlje
nit` daleki stranac prostranog neba
već patnik sretnik tvog oka silnog
što želi želju i malo veselja.
I da se opet rodim molio bih mjesto niže
da ne idem pognute glave cestom
koja vodi magli i sve dobro briše.
Da…
U ovom trenu bila u biću
da budemo jednom dio nesebičnog bljeska svjetla.
bravo odlični stihovi