piše: Ruža Silađev
Godinama je stojala na tavanu, prikrita paučinom, pripuščana crvotočine, osudita da je odnese zaborav, jel je došlo novo vrime u koje se ona ne uklapa.
Dok sam se pogađala za prodaju roditeljcke kuće znala sam da kolivku ne mogu otuđit, ni poklonit da je niko drži na po bašče da na nju padavu kiše i snigovi. ’Voga lita sam odlučila da je prifarbam, da je postavim u starovircki gank stare kuće nabijače.…
Zatvaram ti oči