piše: Ruža Silađev
Godinama je stojala na tavanu, prikrita paučinom, pripuščana crvotočine, osudita da je odnese zaborav, jel je došlo novo vrime u koje se ona ne uklapa.
Dok sam se pogađala za prodaju roditeljcke kuće znala sam da kolivku ne mogu otuđit, ni poklonit da je niko drži na po bašče da na nju padavu kiše i snigovi. ’Voga lita sam odlučila da je prifarbam, da je postavim u starovircki gank stare kuće nabijače.
Farbam i študiram ko se sve kolišo u moje kolivke. Ko je, je napravijo ko li je, je nasnoto? Nuz tetkinu pomoć, a tetka se isto kolišala u njoje, po malo sam razabrala. Kolivka je napravita za rođenje mojega oca, Ive, koji se rodijo 5. I 1924.g. (umro 20. IV 2003.g.). Napravita je po tadašnje nove mode. Do onda su se najviše pravile niske kolivke tako da se dicu kolišalo sidećki, jel na zemlje na kake krparice, jel na kakomu stolčiću. Pretpostavka moje tete je da je ’vu kolivku napravijo majstor Nenad Boškov, dojdoš iz Stapara, koji je stojo tri, četiri kuće od nas. Činjenica da je napravita vrlo precizno, a samo je majstor Nenad imo take mašine za obradu drveta kake niko u Sonte u to vrime nije imo, ide u prilog predpostavke ko je napravijo našu kolivku. Isto tako činjenica da smo bili komšije i cigurno ne bi dalje nosili pravit tako štogoda, takođe ide u prilog predpostavke.
I ja se sićam dida Nenada. Bijo je crnomanjast, lip i uredan čovek. Uvik obrijan, čist i jako pristojan. Bijo je tišljer, majstor kakoga nadaleko ni bilo. Oženijo se u Sontu, za Katu Opacinu, koja će u mojemu ditinjstvu bit oslovljavana sa baba Kata Opacina. Živili su dida Nenad i baba Kata u njeve bile kućice, take čiste ko da je baš danas okrečana. Ogradu su imali od trske uredno i čvrsto složite i ni bilo šanse da mi musava dičurlija vidimo u njev dvor. Badava smo turali nosove u trsku, nikako ji nismo mogli proturit n’onu stranu. Ne znam zašto mi je baba Kata uvik nasmijano pozdravljala i pitala ku’ću i di sam bila. Voljila mi je. Vada je i drugu dicu, jel svoje nije imala. Doduše, kad sam već ja imala svoju dicu i gurkala ji u kolica do moje majke (mater od mojega oca) do kuće iz koje i potiče kolivka, baba Kata bi oma počela divan:
– Pa, to si ti, Ružo, jagorode!? Pa, imaš već i drugo malo!? Ej, ala je višto bilo ka’ si imala pet godina i kad ti je sitar tijo odnet! Tijo ti je zaminjit za sito!
T’, ko se ne bi sićo?! Godinama mi je potsićala noto!
A, vako je to bilo. Mi dičurlija smo se sigrali kod Blažini na sokaku. Naišo je sitar.
– Sito! Rešeto! Poderano korito! Ajte, žene, evo sita i rešeta! Džabe dam samo da prodam!
I ja sam se dogurkala do sitara i dobro gledala šta sve ima u kolica. Žene su slabo kupovale. Ko i dan danas ni bilo novaca u svako doba za kupovinu. Sitar se okrenijo i reko žene koja je pažljivo zagledala sita (vidilo se da je, je nužda al…):
– Evo, daj mi ovu malu, a ja ću tebi sito!- reko je sitar i pokazo na me.
Ja sam ga pogledala i viknila:
– Ajoj! Obiliš! – pružila sam mu šipak, okrenila se i što sam brže mogla zadimila u cigurnost doma. Eto čega se baba Kata sićala i evo neda mi da zaboravim do današnjega dana, do moji šezdesetpet, ni nju, ni dida Nenada, ni njevu lipu bilu kuću, a bome, ni sitara!
Oprosti, dragi čitatelju, što se udaljavam od teme, al ništa u mene tako oće i to sledim. Šta mi sve nije spalo na pamet dok sam farbala kolivku! Mora bit da je moj stari, očev otac, štogoda odradijo majstor Nenadu! Di je on to mogo platit, mislim izradu kolivke!? Možda mu je prino štogod s konjma i kolma? Jel mu je platijo kojim džakom brašna, žita, jel kukuruza? Znam samo jedno, da te novce moj stari i majka nisu imali. Uglavnomu ka’ se njevo malo (moj otac) rodijo, dočekala ga je nova, novcijata kolivka. Posli njega na kolišanje je došla očeva sestra Ana, rodita 20. IV 1929 ( umrla 21. VI 1945.). 2. XI 1932. godine u kolivku je pristigo očev brat Stipa (umro 30. XI 1993.). Još ni zno Stipa dobro ni divanit, a u kolivke se raskomotila njeva najmlađa sestra Eva (moja tetica, koja je mene dadiljala već sa 15 godina) rodita 16.V 1934. Stipa se često srdijo što mu pridošlica zauzima misto za kolišanje, al’ protivu toga ni mogo ništa!
Rasli su „ ko trska iz vode“ i prirasli kolivku. Al, ona nije stojala brezposlita! Asnirala se intenzivno! U njoje su se kolišali i rodovi i komšije, a i tek slučajni poznati.
– Grijota je ne uzajmit siromu ako štogoda imaš!- rekla bi moja majka, a kasnije i moja mater kad bi kogod isko kolivku da se posluži.
Curi vrime, grabi naprid, a dica i sve što je živo raste razvija se i umire. ’Naj mali Iva za kojega je kolivka bila napravita, 31.VII 1948 godine je na veliku radost dobijo sina Stipu, mojega starijega brata. Kolivka je ope bila doma, u naše kuće. Eh, da! Al, život je bijo ope okrutan. Stipa se nije dugo kolišo. 4.XI 1949.g. savladala ga je velika vatruština samo nakon dvi nedilje pošto sam ja 23. X 1949. godine zauzela misto u kolivke. U njoje sam carovala četiri godine. Već mi je bilo i tisno, al nisam odustajala od kolivke. Kasnije ka’ sam se zadivojčila i kad mi je moj najmlađi brat tijo naljutit, samo bi mi reko da nemam nikake noge! Ja sam mu srdito odgovarala da je to zoto što mi nisu kupili na vrime krevet, neg’ sam morala stiskat noge u kolivke!
Iz kolivke sam morala „aus“, 28.IV1953. godine. Dobila sam sestru Ankicu (umrla 27.X 1955.). Seka se razbaškarila i sad je kolivka bila njezina. Ti godina smo nabijali našu kuću, najlipšu na svitu, u novomu naselju (u Jugoslovencke ulice), a blizu fodbala. Svud okolo su bile njive i vinogradi. Prva je sagradita Jodrina kuća, pa čiča Ade Dedinomu, štrikeru, pa Galgina ( šnajderke Anuške, što su je zvali Pešta, jel je bila iz Budimpešte), pa naša. Mater je iznašala kolivku na dvor i dok su stariji radili u, i oko kuće ja sam morala kolišat sestru u ladovine pod štosom cigala. Ni mi uvik bilo pravo i tako ne znam ni sama kako je seka jedamt izfrkla iz kolivke, a moje ture se ubrzo jako zagrijalo.
Penzlom umočitom u farbu prilazim priko jamice, na gornjemu dilu kolivke tamo di su bile dičje noge.
– Ma, vidi, molim ti! – kažem sama sebe i prisićam se da je kroz tu jamicu mater vezala široku, šarenu uzicu od vune, dugačku oko meter. Noću, kad su moja seka Ankica, jel moj mlađi brat, Stipa ( rodit 21.II 1960. umro 29.XI 2007.), da, ope Stipa, jel je mater jako voljila to ime) drečo, mater se nije o’ma dizala iz kreveta. Samo bi drugi, slobodni kraj od uzice povukla ispod dunje, zakolišala kolivku, nako u mraku i brat bi ubrzo ućutijo.
Gotova je! Ofarbana! Boja čini čuda, reče mi jednom prilikom Kata Šodanova, slikarica. Zbilja, čudo! Još samo da se osuši i da je metnem na najbolje moguće misto. U gank! Unaprid znam, da kad god projdem po pridnjemu dvoru, isprid stare kuće, neću moć odolit pogledu…I sve više ću se prisićat kako smo se penjali u nju po nas pet, šest i kolišali do besvesti i ispadali iž njoje. I kako smo se znali potuć, kad smo već postali veći i tili svako dojt na red za kolišanje, u vrime prela, dok stariji zauzeti svojima uncutarijama nisu obraćali pažnju na dičurliju. Mislim na sve ’ne koje sam znala i koji su prošli kroz vrime kratko se zadržavajuć u njoje. Čuvam uspomene, dilim ji i ko da gledam mater kako koliša male i piva:
– Ci-bu, li-bu, ošla Ankica u ribu, pa uvati štukaricu, štukarica Ankicu za ru-ki-cu!
– Ci- bu, li-bu, ošla Ankica u ribu, pa uvati štukaricu, štukarica Ankicu za no-gi-cu!
– Ci-bu, li-bu, ošo Stipa u ribu, pa uvati štukaricu, štukarica Stipu za ru- ki-cu!
– Ci-bu, li-bu, ošo Stipa u ribu, pa uvati štukaricu, štukarica Stipu za no-gi-cu!
.
(Iz rukopisa “Kolivka i druge pripovičke)