Jedna životna priča
piše: Veronika Vere
Dođoh do kuće, a tamo svi već polegli. Kuća zaključana. Što ću sad, pomislih? Zar je otac zaboravio da sam ostala na roditeljskom?Nema mi druge nego pokucati. Uzalud, nitko ništa ne čuje. Kucam ponovno …jače! U kući se začuje komešanje. Digne se otac i dođe do vrata, a iza njegovih leđa i mama.
-Vidiš li samo u koje doba kurva dolazi kući? Još će nam svašta donijeti u kuću …čujem ju kako mu govori u uho.
Sva sam se stresla. Ocu su već doprle njene riječi do mozga, ali ni malo ne razmišljajući o njima zamahnu snažno šakom. Nisam se ni stigla obraniti i već sam se zaljuljala. Udarac je bio tako snažan da sam jedva stajala na nogama. Krv mi poteče iz nosa. Mislim, sada će me pustiti na miru, ali uzalud.
Nije mi ova misao ni prošla do kraja kroz glavu kad li osjetim i drugi udarac, ovaj put po leđima. Treći u trbuh. Četvrti u glavu i tako bezbroj, čini mi se.
Kad je prestao, nisam bila ni sposobna misliti samo se provukoh pogleda punog mržnje pored mame, očekujući bar trunke žaljenja zbog netom izgovorenih riječi.
Uzalud! U njezinom pogledu, a ni u postupcima nije bilo žaljenja. Samo je prošla pokraj mene i otišla mirne duše spavati kao da ništa nije ni bilo.
Svu sam se noć prevrtala od bolova. Između plača izmjenjivali su se jecaji i molitva.
-Bože moj, budi uz mene! Daj mi snage! Pomozi mi!
Na koju god stranu da sam se okrenula osjećala sam strašnu bol. Jedva sam čekala jutro da ustanem. I prije nego li sam i pokušala pokraj mojih vrata prođe otac jer je morao na posao.
–Boli li, stoko, boli?
-Nije to ništa, kad dođeš iz škole, platiti ćeš ti meni još!
Bilo mi je baš svejedno. Došla sam u fazu kad sam podjednako bila mirna i isto reagirala i na radost i na bol. Samo radosti gotovo da i nije bilo, a boli je bilo i previše.
Strepila sam nakon završetka nastave. Nije mi se išlo kući.
-Ljiljana, hajdemo se malo prošetati, molim te! Nemoj još ići kući! …molila sam svoju dobru prijateljicu.
Ona je već znala zbog čega je to molim. Vidjela je danas na tjelesnom.
Nisam se mogla skinuti, a učitelj je naredio da svi moramo obući dresove, bez iznimke.
Prestrašeno sam ustuknula. Kako ću se skinuti kad sam sva plava.
Ljiljana je ugledala kako sam se malo povukla pa mi je prišla. Nije bilo prvi puta da je svjedokom mojih muka.
Već smo bile u sedmom razredu, a od prvog sam bila skoro svaki dan pretučena i plava.
Suze sažaljenja krenule su niz njeno lice.
-Za ime Božje, zašto to nekome ne pokažeš, zar nema Zakona? Zar je to dozvoljeno? Tako tući dijete, to je životinjski! …jadikovala je ona umjesto mene.
Poslušala me i malo smo prošetale. Nju ionako kod kuće razumiju i nitko je neće psovati što je malo zakasnila.
No došlo je i vrijeme da ipak moram kući. Ma koliko željela pobjeći, otići, nisam mogla. Bila sam dovoljno bistra da znam na kakva sve zla još dodatno mogu naići ako odem od kuće.
Mogla bih postati sve ono čime me moja maćeha nazivala svaki dan kad uđem kroz vrata.
Moj karakter nije mi to nikako dozvoljavao