foto: Emil Cipar
tekst: Sonja Breljak
– Cvrk …cvrk …cvrk …zima je već tu i suho je granje, pusto bez lišća. Treba potražiti sklonište od kiše, snijega …
– Zajedno ćemo, ne brini. Kad bude nužda, i žice što ih postaviše ljudi, koriste zagrijati se.
– Eto, koriste nama, a njima? Čujem da imaju problema, ni stotine žica im ne pomaže, ne razumiju se, ne gledaju u lice, ne govore iz dobre volje, ne slušaju jedni druge, viču, ne traže zajedno zaštitu od kiše …
– Eh, ti ljudi, rade, grade pa razgrađuju. Nekad su nam govorili: Ugledaj se na ljude, ugledaj se na ljude .….a sad mi se čini kako bi im bolje bilo ugledati se na nas ptice. Kad mi letimo zajedno uvijek se zna tko je glavni, nikad nema sudara, a i dijelimo svakog crva ravnopravno. U tuđe se gnijezdo nitko ne miješa a zakoni ptičje vrste se poštuju.
– E, da, ljudi …izumili puste žice, strojeve i čuda neka, a zaboravili razgovarati. Evo, barem ovako kao mi sada: – Cvrk, cvrk, cvrk …
– Cvrk …cvrk …cvrk …zima je već tu i suho je granje, pusto bez lišća. Treba potražiti sklonište od kiše, snijega …
A malo i ptičjih kućica..nedostajat će i hrane,kaže mala ptičica..koja će uskoro ovako sjedeći na grančici..prebrojavati mnoštvo pahuljica snjega..ipak živjeći u nadi,da joj se netko smiluje od ljudi srcem uz druge životinje,i za male ptičice..postavljanjem eto više malih skromnih kućica..i koje kakovih skloništa sa malo hrane.
– Cvrk …cvrk …cvrk stvarno i ovo je..dragi moji..Sonja Breljak i Emil Cipar..dirljivo i poučno vaš zajednički rad i djelo.