ZNAM LI PISAT’ HRVATSKI IL’ NE

Ja nisam Hrvatica, al nisam ni neka Srpkinja

pripremio: Emil Cipar
Čudni su putevi gospodnji …kaže se, ali nama sa Hrvatskog glasa Berlin ti putevi i nisu tako čudni, jer hirovitosti puteva gospodnjih upoznasmo jako dobro.

Do svakog od naših, u međuvremenu preko 70 suradnika došli smo uvijek na neki nesvakidašnji, nekonvencionalni način. Put svakog suradnika do nas bio je jedinstven, vrijedan jedne priče.

Sada nam je u kuću došla Jelena Stamenković iz Novog Sada. Jelena je kolegica od faha, prati naš rad već duže vremena i čita nas vrlo stručno i kritično.

Zamolismo Jelenu da pošalje neku svoju priču iz njene bogate arhive što je Jelena i učinila. Divna priča …objavit ćemo ju uskoro.

I to bi bilo to, ali tu još nedostaje ona posebnost, ona hirovitost puteva gospodnjih.

Pa evo je:

Jelena Stamenković je Srpkinja i materinski jezik joj je srpski …što je sasvim normalno, logično i nevažno. I nismo mi neka ksenofobična družina kojoj bi to možda smetalo. Nas zanimaju sudbine iseljenika i naš posao je pisati o njima, a ne brojati krvna zrnca naših suradnika.

Ali Jelena je svoju priču zbog nas prevela na hrvatski!!! U popratnom tekstu uz priču Jelena piše:

– Evo obećanog teksta. Potrudih se da napišem ijekavski. Popravite greške, prosim lijepo 🙂

Nasmijali smo se od srca, iako je situacija više nego žalosna. Naravno da ćemo tekst objaviti u originalu, to znači na srpskom. Odgovaramo Jeleni:

– do suza si nas nasmijala sa ijekavštinom, a ujedno i rastužila jer je to žalosni barometar trenutnog stanja.

draga jelena, mi smo ti korak ispred vremena i objavit ćemo tvoj tekst na srpskom i naravno na ekavštini, ali sve ovo je tužni i upečatljivi dokument vremena u kojem živimo, baš kao i tema tvoje priče.

nadamo se kako će naša djeca moći živjeti u jednom civiliziranom svijetu i da će im jezik biti samo sredstvo komunikacije, a ne osobni identitet i da će u tom svijetu djeca moći birati svoje roditelje, da o njihovim sudbinama neće odlučivati besčutni birokrati u centrima za socijalnu skrb.

naša tema je: vještina življena i preživljavanja u tuđem svijetu i analogno tomu raditi na stvaranju jednog velikog zajedničkog svijeta u kojem nema tuđine …pričati, slušati, gledati sa srcem, a ne kroz nacionalne i regionalne naočale.

i draga naša: tvoja slika i par riječi o tebi bi nam trebali. daj pošalji i to ili želiš da ti mi skrojimo biografiju …ono: jugonostalgičarka, udbašica, četnikuša …i tako to 🙂 

volimo te i pozdravljamo od srca.

tvoji sonja i emil

ps: a priča ti je melem na ranu …super!!!

A Jelena, naša nova suradnica odgovara:

–Što nasmijala? Znam li pisat’ hrvatski il’ ne? Ja sam se na popisu 91. godine htjela izjasnit kao Hrvatica. U to vreme sam živela sa Jugoslovenom srpskog porekla,  koji se iznenadio i protivio kad je čuo da popisivačima kažem da sam Hrvatica. Na pitanje kako sam to odjednom Hrvatica ja sam objasnila da su Srbi najlepši, najbolji, najplemenitiji, najčestitiji, najpametniji i …skoro nebeski, a ja to nisam. Elem, mora da sam Hrvatica. Kako se Stamenković protivio, a već smo imali probleme u braku, smatrala sam da ne moram i od toga pravit sukob, pa se izjasnih kao Vojvođanka. I od tada se tako pišem i osećam.

Mada mi je posle sto puta bilo žao što nisam otišla u Suboticu i prijavila se među Hrvate. Imala bih putovnicu. Ovako sam skupljala stotine papira i čekala u ponižavajućim redovima za vizu. Kad mi je dosadilo bila sam kod našeg svećenika. U Sremskim Karlovcima, gde sam sa 11 godina stigla  kao i onomad Branko Radičević.

Molila sam oca da i meni kao i mojim prijateljima Hrvatima da potvrdu da sam Hrvatica. On  je pitao jesam li, a ja odgovorila da baš nisam, ali da  je moja majka Srpkinja iz Hrvatske i da je Hrvatska njena domovina.

– Ja nisam Hrvatica, al nisam ni neka Srpkinja, kad se nađoh kod Vas sa ovom molbom.  Ako mi može pomoći, znajte da sam plakala za ljudima u osječkom tramvaju, da sam plakala za masleničkim mostom i šibenskom katedralom, da sam se stidela  i stidim onog što su moji Srbi radili u moje ime, ali da Hrvatica …eto nisam.

On me ispratio uz preporuku da nađem dokument na kom piše  da sam Hrvatica i da dođem ponovo, ali ne može se nepostojeće  naći.

Sad učim mađarski. Mađarska daje državljanstvo onima čiji su preci rođeni na teritoriji te države, a moj deda je 1887. godine rođen u Molu, selu Vojvodine, koje je tad pripadalo Austrougarskoj monarhiji.  Istina, prestoni grad moga dede Ilije bio je Beč, a ne Pešta i ja bih volela da mi je Beč prestonica.

Posle završenog filozofskog fakulteta kao stipendista Televizije Novi Sad, zaposlila se u javnoj televiziji.  I radni vek provela kao novinar u zdravstvu i socijali. Kad je Milošević pao, za zasluge u gutanju suzavca u opozicionim mitinzima, za šetnju u protestima, učestvovanju u mirovnom pokretu i lupanju u poklopce u vreme tv dnevnika, osvojih  petooktobarski orden, mogućnost da pravim  lekovitu emisiju “Naši stranci” i moj narod lečim od ksenofobije.

Od 2001. do 2011. sam predstavila stotinak stranaca, običnih ljudi i diplomata, žena i muškaraca  sa svih meridijana, raznih nacija, vera i boja kože. Posle 35 godina rada …milom- silom mene i druge žene sa punim stažom, uz bednu otpremninu,  penzionisali da pokažu kako smanjuju broj zaposlenih.

Nastavila da pišem za novine. U novosadskom „Dnevniku“ svake nedelje čitaocima podastirem po jednu uzbudljivu i zanimljivu priču o novom strancu  i preplitanju kultura dva sveta, nekog daljeg ili bližeg iz kojeg je  naš stranac  ovog našeg panonskog.

U međuvremenu 2011. Godine, TV Beograd počeo seriju emisija “Stranac u Srbiji“. Čak je koleginica u Italiji dobila nagradu za ideju. Moja matična kuća je pre dve godine počela da  pravi emisiju „Svi stranci“, a  dnevni list „Blic“ je pisao  seriju članaka „Naše snahe i zetovi iz sveta u Srbiji“.  Ja sam svoju ideju zaštitila u Agenciji za intelektualnu svojinu, no ne znam da li ću se sa čemernim sudstvom samo jediti i na kraju ili izgubiti sud ili dobiti više jeda no novaca.

 I tako dok razmišljam tužiti ili ne …zemaljski dani teku, a ja upoznajem nove ljude i uživam radeći. O, da, sem u poslu uživam u svojih dvoje dece. Sin Petar,  kompjuteraš, je od 2014. godine docent na Univerzitetu u Beogradu, a ćerka Milica, posle završenih master-studija  sa prosekom ocena 10, otišla u Dubaji gde je za kompaniju „Emirates air“ leti svetom kao  stjuardesa. Za nju ovde nema posla.  

Lep pozdrav Jelena.

P. S. To je nešto kao moja biografija, a ti možeš skratit,  jal što  dodat. Od volje ti ko Kranjcu po smokve.

Nit skraćeno ni dodano, ostavljeno izvorno, a našu Jelenu pozdravljamo na stranicama „Hrvatskog glasa Berlin“ i dodjeljujemo joj vizu u naša srca.

I to onu neograničenu.