Znala sam da se trebam sramit zbog laži i lopovluka.
Jadranka Haznadarević
Za vrijeme sezonskih radova, u naše selo Slobodnicu je dolazilo radnika kopača i kosaca, većinom iz Bosne, koji su kao nekada i moji roditelji, spavali po seoskim štagljevima, tavanima ili šupama.
Tako je u našem sokaku „Đurinama“, na Petrovom tavanu, spavao jedan čovjek Ilija, kojega su odrasli zvali „Tipura“.
Iako mu je to bilo prezime, mi djeca to nismo znali, pa smo ono Tipura izgovarali tiho da nas ne čuju stariji jer smo smatrali da je biti Tipura nešto veoma veoma ružno.
Čim Petar, i njegova žena „Petrovica“, odu u njivu, moj brat Josip i sestra Ana se odmah popnu na njihov tavan, baš da vide šta sve Tipura ima. Sa njima su često išli Šakića „dobro vaspitana dica“ Gojko i Vinka.
Meni nisu dozvoljavali da se penjem po klimavim Petrovim „listvama“, tobož da se „ne nagrdim“, ali su me zato ostavljali pored njih da im čuvam stražu i javim ako bi se ne daj Bože od nekud pojavio Tipura ili netko od Petrovih.
Petrovi su imali punu kuću „ženskadije“ od kojih su najstariju zvali Matija, a po mom mišljenju ne samo da je imala muško ime već i ruku, u što sam se uvjerila kad mi je jednom zveknula momačku šamarčinu, zbog isplaženog jezika.
Pošto bi oni koji su se znali popet po Petrovim „listvama a da se ne nagrde“, mene ostavljali da na sve strane gledam, ja bih se vrtila u krug sve dok mi ne dojadi ili potamni pred očima, a onda dreknula: –Petjovcaaaaa! i zbrisala.
Svi bi se na brzinu sletjeli s tavana bijeli oko usana, a meni pošto mi se učinila „Petjovca“ poslije čvokanja, dali da se osladim i obližem im prste.
Tako se i meni šećer osladio, pa sam se i ja kradom počela penjat na Petrov tavan, nalizat se koliko me volja a ne samo oblizivat tuđe prste.
Na tavanu osim vojničke deke i načete vreće šećera pokrivene starim kaputem, nije ništa drugo ni bilo. Umornom koscu je, dok ne krene za Bosnu vreća šećera služila umjesto jastuka, a usput je bila i skrivena.
Kako se šećer omilio meni, svidio se i stričevoj „dici“ Ivi i Ani, pa smo mi tako postali druga mlađa ekipa.
Ubrzo je vreća u žurbi bila razderana više nego što je trebalo za gurnuti šaku u nju, ali što bih ja imala s tim, vreća je uredno pokrivena kaputom.
I tako dođe sveta Nedjelja, a moj inače druželjubivi otac, svake nedjelje pozove Tipuru na kavu i rakijicu ako je ima, a ima, a ako i nema uz smiješak bi rekao:
–Zovi čojeka nek siđe s tavana međuljude.
Ja bih ispod ljestava vikala:
–Tipujaaaaa, zove te tata da iđeš među ljude!
Kad roditelji ne čuju ne mora se Tipuru oslovljavat sa Vi, činilo se nekako glupo kao da ih ima dvojica trojica. Čekajući da se spusti zažmirila sam u uvjerenju ako ne vidim ja njega ne vidi ni on mene a,noge su mi se tresle od straha, što, ako je Tipura primijetio da sam mu dirala šećer.
Ali nije ništa primijetio. Sišao čovjek i otišao kod oca na rakijicu. Znam da će sad zasjest i zaljudikat par sati a možda i do večeri.
Čim je zatvorio naša vrata, odmah zaboravim na strah popnem se na tavan, zgrabim punu šaku šećera, a onda brže bolje u štalu kod Mukice i Perave, kad tamo mama.
Čisti štalu iako je nedjelja, a ja više ne mogu ni natrag jer me vidjela, ne mogu ni šećer bacit a ni polizat.
Stojim tako ko kip i odjednom čujem Tipuru:
–O majku vam jebem lopovsku, prosulo mi sav šećer!
Mama čuje isto što i ja pa izađe iz štale da vidi što je bilo i pita:
-Kaki šećer Ilija?
-Ma kupijo ja Anđe vreću šećera za ubosnu, a ono rasulo, razgulilo mi pašče cijelu vreću!
Kaže Tipura ljutito, vrti glavom i sve „opasno“ pljucka u stranu:
–Puj, majku mu jebem lopovsku da mi ga je bilo ujtit razgulijo bi ga ko vraga, a saznaću današnje mi nedilje!
Kune se, a kada se odrasli kunu onda je to nešto strašno, psuje na sav glas i sve ide prema nama, a meni se noge tresu i nešto mi toplo poče curit niz njih.
Prokleti Tipura, crko dabogda, zar je baš danas moro zaboravit duvan, a i ja nabacit kaput na vreću. Osim toga šaka mi je još uvijek puna, nemam kud, a i da imam noge su mi u potpunosti otkazale.
Barem da bezobraznik ne laže toliko i ne psuje, a laže „očinjeg mi vida“. Kako sve rasulo, kad ima još toliko, koliko nitko od nas nikad nije ni vidio. Ima i za njega i za mene i za svu ostalu „paščad“—
Petrovca, nepetrovca, malo je nedostajalo da se ne onesvijestim ili „krepam“, kad me Tipura pogladi po glavi i utješno reče:
– Jelde maksume nisi ti, ti si mala?
Naravno da nisam, i naravno da sam mala, toliko mala da čak ne znam ni odgovorit.
Tako misli i Tipura, ali moja mama ne misli tako. Baci pogled na mene, a ja pocrvenila isto ko „ono“ Peravino ispod repa, pred kako će se telit.
-To je sigurno onaj Ljubanov mudonja Gojko! Govori mami pa se opet obraća meni:
–Jelde da je Gojko, jelde da si ga vidila!? Ja, ne da samo klimam glavom, već dodajem:
–i Lucija Rašina i… iako znam da će me sto posto ugušit u kanalu ispred kuće, i to u Peravinom izmetu. Bolje Lucija i mudonja Gojko nego i naša dica.
Gojko i Lucija bar neće dobit batine i od ćaća i od matere i od Tipure, a mi hoćemo od svih.
-De ba Ilija pusti nju, šta ona zna! …kaže moja mama:
–Nisi ništa vidila …govori i sve poprečuje očima na mene.
E ne znam kome bih što potvrdila i čega me više strah, maminih očiju, stisnutu šaku, potoka ispod mene, kanala i Lucije, ili lažljivog Tipure. Poslije su u kući svi osim mame raspravljali o nanesenoj šteti i lopovluku neodgojene dječurlije.
Tipura i dalje u našoj kući prijeti , siguran da nisu naša dica jer su svi bili na broju kad je ulazio u kuću, a ja sam mala. Otac sjedi na sećiji puši i smiješi se, vidi se da mu je drago, isto kao i stricu samo ne znam zbog čega im je drago.
Čim je Tipura izašao iz kuće i otac i stric za njim baš da vide taj šećer i ocijene kolika je nanesena šteta.
-Tko prizna pola mu se prašta …kaže mama .
Kako ću priznat, kad nisam i gotovo. I tko zna za ono pola i koliko ta polovica iznosi. Kod moje mame prizno neprizno dobivaš punu porciju a za laž i lopovluk nema ni popusta ni oprosta.
Pošto nema priznanja ima batina od kojih me do duše malo kasno spasio stric koji ne voli nered u kući osim ako ga on ne radi.
–Ostavi nevista dite! …drekne na mamu. –Jebo te Tipura i njegov šećer!
-A šta je tebe briga zame i za moju djecu, gledaj tamo svoja posla …jedva dočeka mama da mu odgovori:
–Ti svoje ako oćeš uči lopovluku, moji bome neće bit lopovi il ima da ih nema. Jel’ jasnooo!?- i nastavi mlatit šibom po meni.
Kad ništa nije mogao mami, stric drekne na strinu.
–Mico, dolazi vamo krušnu ti mrvu, klekni der i govori. Čiji je švaler Tipura, tvoj il nevistin!?
Strina poslušno klekne i poče uplašeno i skrušeno:
–Znaš Ivice da nije ničiji!
–Kuš krv ti isovu, čiji kad te pitam…
-Puj sram te bilo gade pokvareni! …mama će i okrene se prema stricu pljunuvši na pod.
I tako ostavi mene. Ovo sada bilo je još gore od šećera. Čuvši galamu vratio se i otac. Mi djeca smo ušli u kuću tek kad su njih dvojica s tranzistorom u ruci otišli u selo. Više nitko nije spominjao ni Tipuru ni njegov šećer, gledajući uplakane mamu i strinu znala sam da se trebam sramit zbog laži i lopovluka.