piše: Jadranka Haznadarević
Bilo mi je oko četiri godine kada me otac poveo sa sobom u Bosnu da upoznam njegovu mamu, moju baku Maru.
Bio je to ujedno i prvi i posljednji put da sam ju vidjela jer je izmučena starica bila već na samrti. Vjerovatno mi je zbog toga slika izmučene starice kako leži u krevetu pokrivena crnom čermom, ostala u sjećanju. Okrenula je glavu prema vratima iza kojih sam ja bojažljivo provirivala, nasmiješila mi se i mahnula rukom da dođem.
Preplašena izbrazdanog lica, pobjegla sam glavom bez obzira i skrila se iza kuće
Poslije je tata, ne znajući za moj strah od “krepavanja”, u razgovaru s nekim čovjekom, dok sam mu se držala za nogavice i virila između nogu, rekao da sam malo divljačna, da je baba sama kost i koža i da neće još dugo, a pri tome je plakao.
Kad plače moj otac i meni se plače, ne zbog moje bolesne povorane babe, već zbog toga što je mama jednom prilikom rekla da sam ja Vranjića sorte i da sličim na nju.
“Neka neka”.- “Ima Boga, koji sve vidi i sve zna, odniće đavo i nju, krepat će i ona” – rekla je. Bila je ljuta na nju jer joj nije dala “da iđe usvojat” iako je znala je da je gladna i da bi se kod svojih pošteno najela, ako ništa drugo onda kuvanog kupusa.
Baba joj je otresito rekla: “Nemoš ić, parićemo danas aljinke.”
Ako sam ja ista svoja baba, to jest povorana i stara, onda bi đavo mogo uskoro doć i po mene, pa bih mogla krepat, a kako se to “krepaje” to je tek trebalo saznat, a ubrzo se razriješila i ta misterija.
Ocu su čobani uvalili janje, koje mama nije htjela ni pogledati.
Odmah je ljutito rekla, da janje samo što nije krepalo, te da su mu ga i dali zbog toga da ne moraju oni kopat rupu, i da je on pijana budala koja ga je uzela.
Možda ga je naljutila, a možda je mislio kako je za dijete bilo bolje da dobije polukrepano janje nego plišanog medu, koji bi mu samo smetao pod nogama, i tako otac odluči da će janje poklonit meni.
Iako bih radije znala informacije o kuvanom kupusu u maminoj svojati, nego o đavlu, krepavanju i babinim uparenim aljinkama, o njemu nitko nije pričao kao da taj kupus nije ni postojao.
Kako janje nije smjelo u kuću, kao ni mi djeca dok nas odrasli ne pozovu, svi su se okupili oko janjeta i pokušavali ga spasiti.
Sestra Ana mu je silom pokušavala ugurati u usta dječju bočicu sa dudom, ne bi li “srknulo” malo čaja i pridiglo se. Pokušavali su mu micati noge, otvarat oči, milovali ga, gurkali ga, sve dok netko iz kuće nije dreknuo “žderalo,”- što je značilo da je pura gotova, i koga nema ni tala mu nema.
Kako su oni gladniji i brži uletjeli u kuću u verandi se odjenom našla, hrpa blatne obuće, moje janje, i ja s nekoliko stručnih ideja o brzom oživljavanju..
Nakon neuspjelog pokušaja razvaljivanja usta i guranja sestrine bočice pokušala sam ga podići na noge, ne bi li odmah počelo trčkarati uokolo, ali ga zbog nadutog trbuha nisam mogla obujmiti.
Sestra je rekla da se nadulo i da mu treba istjerati “zdrak” iz trbuha, pa bi živnulo, ali nije znala na koji način, pošto janje nije htjelo piti ljekoviti čaj. Po nekakvoj logici, zrak bi mogao izaći kroz “jupicu”, i sva sreća pa ju nisam imala čime napraviti a prstom nije nikako išlo.
U nedostatku vremena i višku želje da ga upravo ja oživim u mojoj bistroj glavici se rodi ideja da mu s obje noge skočim na trbuh ne bi li i zrak iz njega izašao na upravo otkrivenu “jupicu odpozadi “.
Ne samo da je izletio “zdrak”nego i još nešto, a to nešto bilo je rijetko, žuto, i razletilo se po maminom friško okrečenom bijelom zidu poput lepeze.
Prestravljena što će mi reći ako me uhvati na djelu, uletjela sam u kuću gdje nitko nije ni primijetio da me nema, ali ni od zamašćenih žganaca više nije bilo ni traga.
Poslije je mama izašla na verandu tiho psujući ocu da ju ne čuje, nama rekla glasno: “Krepalo je djeco!” – odvucite ga u dnu bašče i pokrijte zemljom i bunišćem da ne smrdi.
Bilo mi je žao što je to krepavanje tako brzo završilo, a da sam čin krepavanja nisam uspjela ni vidjeti, mogla sam tek pretpostaviti da se krepaje upravo na onu malu jupicu, i to onda kad iz nje izleti žuto i rijetko govno, kakvo je izlazilo i iz mene.
Još mi je više bilo žao što u onoj sestrinoj bočici nije bio ljekoviti čaj, već obična kišnica iz hrđavog bureta.