Pipici glavu kreće i na vrpicu meće
piše: Jadranka Haznadarević
Od onda do danas je prošlo pedesetak godina. Rođak je i danas živ. U staračkom je domu, skoro nepokretan. – Dobro je, ima se šta pojest i popit, a drugo mu ni ne treba, ubio ga, kaže, težak život, al’ i danas bi, napravio isto.
Pokojni otac se taman pripremio za potegnut iz flaše, kad se na vratima pojavio poštar Vaso.
“Stig´o nam telegram”- kaže.
Pošto se telegram plaćao po znaku, a rođak baš nije široke ruke, piše kratko i jasno.
“Dolazi odma´ nije dobro”!-
I eto ti zla.
“Kuće suza već naoko” veli otac… Valja ić u Bosnu u “Draglovce” kod rođaka koji je tek stig´o iz Njemačke, i to iz bolnice.
Švabo ga jedva oteo od smrti, a sad opet nije dobro, pa se otac zabrinuo. Šta bi sad moglo biti?
Već znamo da su ga izbola ona “Jularića govna”, i to na pravdi Boga, nizašta. Istuk´o ženu,
“Pa nek je”, kaže otac, “imo je ipravo. Dabude se k …”
I tako rođo namlatio ženu i otišo natrag u Ulm radit.
Nije uspio spustit ni onaj svoj karirani kuver, kad su ga braća ščepala.
Ne boji se rođak ženine braće, mogo bi ih svu četvoricu u zubima nosit od Dragalovaca do Prnjavora ako treba .
Al kukavice ga sačekaše iznenada izbodoše noževima moj brate i to dvanest puta.
Mi djeca do tada nismo ni poznavali tog tatinog rođaka, a po njegovoj priči, Marko Kraljević je za rođaka p…. dim.
Čojek je Div. Ima unjemu brat bratu 130 kila, a jak, jači od bika.
Tamo negdje u Njemačkoj istovara vagone, radi po učinku, pa nosi po četiri vreće cimenta odjednom.
Ma da ga je samo izbolo. Prebolio bi to rođak ko priladu, ali ga posulo paprikom, i ostavilo tako u sobi da umire u mukama .
Ne znam točno kako je dospio na vrijeme u bolnicu, ali su ga uspjeli spasiti, i nakon par mjeseci otpustili kući … I eto ti ga sad u Draglovcima.
Kako se flaša praznila, tako je otac sve više škripio zubima, stisko ustima, bivo sve kuražniji i ljući.
Ma ide on pomoć rođaku naj … se Jularićima majke, pa nek vide s kim imaju posla.
Mi djeca se bojimo.
Ako su rođu nakog jakog izboli i popapričili, šta će tek napravit od našeg oca onako slabašnog i sipljivog, a mi nemamo Švabu da ga zaliči …
I tako se otac pokupio i otišo za Bosnu. Glava je u pitanju.
“Nek iđe”, kaže mama, “dabogda i njega popapričili”.
Nakon desetak dana vratio se otac živ i zdrav. Mislim da je tad mama Jularićima u sebi j…. sve po spisku, ali nema veze.
S njim je stigao i rođak s materom, tatinom tetkom, i četvero djece, a najmlađi, star mjesec dana.
Mi djeca radoznala, ali ne smijemo slušati šta odrasli pričaju, pa ne znamo ni zašto je rođak izmlatio ženu, ni zašto su ga izbola “Jularića govna”, ni je´ paprika bila ljuta il´ slatka, ni kako ga je Švabo oteo od smrti, samo znamo da je mama ljuta i da će rođo s dičurlijom bit tu negdje “usvojati” , dok se malo ne skući.
Ima nas u selu više, pa kod svakoga pomalo.
Nakon par mjeseci uspio je rođak uz pomoć mog pokojnog oca, moje sestre Ivanke i mene, napravit ljeparu u koju se ubrzo uselio.
I tako, dok smo moja sestra i ja gacale blato za ljeparu, a njih dvojica ljudikali, o volu i macoli, o bogatoj Njemačkoj, o ljutoj papriki i rastavi, saznadosmo svašta.
Nije rođak slao ocu telegram da ga dođe branit od “Jularića govana”.
Jest da je ovaj bio sitan, al’ kuražan je i fletan, krno bi on barem jednog nožinom u trbu, da je trebalo, al´ fala Bogu nije trebalo.
Znao je rođak da je otac vičan lopati, započimao je taj na desetke bunara kod ljudi, i taman kad dođe do vode, dođe i do dna flaše, baci lopatu i ašov i ode kući.
Oće mu on k…. kopat po vakoj vrućini. Ima dana. Poslije okiši, pa nemoš blato je, pa se oruni, pa od bunara ostane samo rupa.
Oće se rođo rastat od žene i selit u Slavoniju sa djecom. Poslo ju je braći, nek ju sad oni rane i more reć da je dobro prošla. Što se tiče braće i bojazni, zatuko bi on nju, al neće radi dice …
Sad valja iskopat u njivi par rupa, jer joj neće ostavit ni kokoš živu u dvorištu. Sve je on to steko krvavo radeć´ u Njemačkoj. Iz principa neće ni prodat, već baš oće zatuć´ macolom.
Nema toga puno, dvi krave vo, nješta svinja i desetak kokoša …
Ocu je na svu sreću, osim kopanja rupa, dopao lakši dio, nije morao podizat i zamanjivat macolom, nije morao ni ustat sa stolice, sve i da je mogao stajat na nogama.
Kako bi tetka koju kokoš ufatila i donijela mu, tako bi ju on dokrajčio i bacio na kamaru.
Dok je on kokošima odvrćo glavice, rođak je privezo vola “zadrvo”. Opalio ga macolom upo čela. Kako ga je lasno udario, tako ga sa zemljom sastavio.
Bio je to najlakši dio posla, trebalo je umlaćenu marvu odvuć u njivu do rupa.
Ima u njivi šljiva, jabuka, krušaka za koje bi se vol mogao privezat i umlatit, al neda rođak. Oće kaže da braća mogu kroz prozor vidit šta se radi.
Tek toliko da znaju šta im se piše ako koji samo nos proturi …