TRI “RATNA DRUGA”

piše: Marija Kukić
Njih trojica, Ivo, Mato i Jozo živjeli su u istom selu. Bili su gotovo vršnjaci. Koja godina gore ili dolje nije bitnije utjecala na njihovo prijateljstvo.

U potrazi za boljom i slasnijom koricom kruha krenuli su u velegrad nadajući se da će tamo  brže, bolje, bezbolnije riješiti svoju egzistenciju.

Životarili su onako kako to čine seoska djeca koja se odjednom nađu u vrtlogu velegrada. Tada nisu imali vlastitu obitelj pa su kući  dolazili povremeno. A osim toga putovanje je bilo i prilično skupo, i naporno, i dugotrajno, ali mladost je sve to hrabro i bezbolno podnosila.

Vraćajući se od kuće u Zagreb, morali su propješačiti veliki komad puta. Najprije su pješačili poljskim prašnjavim puteljcima po nekoliko kilometara.

Nakon toga ukrcali su se u vlak, presjedali  na dvjema postajama, a zatim sporovoznim „ćirom“ nastavili put ka Zagrebu.

Naravno, putovanje je trajalo čitavu vječnost pa su morali smišljati načine kako skratiti vrijeme. Nekada su zaigrali  karte, drugi puta prepričavali jedan drugome svoje ljubavne „lovačke“ priče, ponekada su drjemuckali uspavani jednoličnim kloparanjem kotača vagona po tračnicama.

Trebalo se na tom dugom i usporenom putovanju i okrijepiti. Ivo i Jozo nisu imali bogzna šta ponijeti za jelo i piće, ali je zato Mato natovaren izobiljem jela i pila u svom ruksaku. Nanjušili njih dvojica da Mato u pinklu nosi nešto fino. Nekako im je nosnice golicao miris pečene kokoši.

Nije Mato govorio što nosi za mezu bojeći se da će je morati dijeliti s ostalom dvojicom. Kako je vrijeme odmicalo, glad i žeđ su sve više uzimali maha. Kada je Mato malo zadrjemuckao,  uzeše Jozo i Ivo Matin pinkl, odmotaše ga i u njemu pronađoše uistinu pečenu kokoš. I vino spravljeno od grožđa tuduma. Kakva poslastica! Za prste polizati! I nepce osvježiti!

No, kakvi bi oni bili drugovi kada ne bi i Matu počastili? Raširili oni na zgužvani novinski papir hranu, tj. Matinu pečenu kokoš i kako to dolikuje pravim prijateljima, probudiše Matu.

„Mato, mi smo ogladnjeli. Imamo tu nekakvu pečenu staru koku koju je Jozina mama ispekla prije puta. Hoćeš li nam se pridružiti?“

Mato jedva dočekao. Zašto da jede od svoga jela kada mu njegovi drugovi nude svoje?

„Ne moraju oni znati da i ja u pinklu imam pečenu kokoš. Ostat će ona samo meni“, pomislio je u sebi Mato. S užitkom im se pridružio.

„Baš je fina! Ne pamtim kad sam ovako dobro i s apetitom jeo.“

 Ivo i Jozo su se samo pogledali, namignuli jedan drugome i nastavili jesti. Mato je uživajući u „tuđoj“ hrani još jednom pohvalio slastan obrok i do sita se najeo.

Kad je gozba završila, Jozo reče:

 „Sad kad smo se ovako dobro najeli, ne bi bilo loše da  sve zalijemo kapljicom dobrog vina. No, što možemo! U nedostatku vina dobro će nam doći i obična voda.“               

„Dobro, dečki! Čekajte! Imam ja vina. Mama mi spremila za put neka mi se nađi u potrebi. Vi mene počastili finom kokom, ja ću vas mojim domaćim vinom.“

Otvorio Mato svoj paket, traži u njemu vino, ali gle čuda! Nestala iz njega pečena kokoš.

„Gdje  je moja pečena kokoš? Znam, siguran sam da mi ju je mama  spremila“.

Čudio se i razmišljao  Mato. Odjednom je shvatio; kokoš koju je s ostalom dvojicom pojeo bila je zapravo njegova pečena koka.

„O, kako su me samo nasamarili“, pomislio je Mato, ali je šuteći podnio njihovu nepodopštinu. Ta drugovi su, a oni se međusobno pomažu i sve između sebe dijele. Iako je pečenu kokoš htio sačuvati samo za sebe, to mu nije uspjelo jer su Ivo i Jozo bili lukaviji od njega. No, kao pravom prijatelju nije  mu zbog toga bilo  nimalo žao.

Njihovi životni putovi su se razišli na različite strane svijeta. Ostali su i dalje jako dobri drugovi. Rado se prisjećaju zgode s pečenom Matinom kokoši  i često je upravo ona bila i ostala jedna od tema njihova razgovora i naravno – smijeha.