ČUKO

piše: Željko Mužević
– Dvojica mladića u dobi od 22 i 27 godina u mjestu Davor u noći sa subote na nedjelju uhvatili su psa, hrvatskog goniča, te se nad njim iživljavali udarajući ga sjekirom. Nakon što su izmrcvarili psa, strpali su ga u vreću i bacili u Savu. Policija je brzo pronašla mladiće koji su priznali da su mučili psa koji je, kako kažu mještani, bio vrlo miroljubiv tako da ga zlostavljačima nije bilo teško namamiti… – čitao je Mrnja na glas u birtiji „Kod Oroza“.

Odloži novine, duboko huknu, onako kao kad čovjek odloži neki teret, naiskap ispi gemišt i promrsi:
-Jebo bi im ja mater da sam kojim slučajem bio ondje.
– I što bi? Upao u govna. Možda bi ih pretuko, ozlijedio, oni te tužili i odgovaro bi k’o za prave ljude – otpovrne Mata,
-E, kad vidim da netko tuče životinju, padne mi mrak. Što mogu, Taki sam i gotovo.
– Lud ko njegov đed.
-O čem se radi? K’o je lud?- upita Antiša koji se do tada nezainteresirano ljuljao na stolici iskušavajući do kojih granica seže zemljina sile teže. Kada je riječ o sili teže Antiša je tu bio fenomen zreo za naučna ispitivanja. Kada bi se pijan vraćao kući lelujao je, teturao, ali padao nije. Imao si dojam da se prihvaća za zrak. Drugog objašnjenja nije bilo.
– Ljuljaj se Antiša, ljuljaj – prosikta Mrnja
-E, živčana čojeka. Ko je, ko je lud ?– ne da se Antiša.
.- Znaš li ti Mrnja kad je tvoj đed Šava iskandžuijo nog kočijaša?
– Gled’o Mata. Gled’o – živnu Mrnja. – Jebote što sam uživo. Natovario budala puna kola cigala i tjera konja uz ono naše brdo. Konj upada jedanput, diže se, kleca nogama. Upada na prednje noge po drugi puta. A budaletina ga bičuje nom kandžijom. Gleđe to moj Šava s avlijski vrata i govori budaletini: -Odvadi malo, ne može to konj sam uzvuć. Al ovaj ne haje. Kad je konj treći puta upo i ne diže se, vlasnik ga poče tuć kandžijom. Konj leži pod rudom, njišti, pokušava se dić, al ne ide. Niz sape počela već krv teć iz razrezane kože. Odjednom moj đed Šava dotrči do kočijaša, ote mu nu kandžiju i počne ga mlatit. Čojek pokrio lice rukama, zapomaže, a moj Šava tuče li tuče: – Jebem ti mater da vidiš malo kako je konju. Boli? Jel boli, marvo jedna? – viko je Šava. Onda je spustio kandžiju i reko budaletini.: Ajde, istovarit ćemo pol kola, pa se vrati. Ovaj šuti, sluša Šavu ko dijete. A bio je bar dvadeset godina mlađi od Šave i jači. Samo kad Šava poludi, čuvaj ga se. Miran, na ranu ga moš privit. Al sve do jedne granice. Onda ga se čuvaj. Znali su to svi.
– – I, kako je završilo?- Antiša će.
– -Lipo. Istovarili zajedno pol kola, konj uzvuko lako. Vratili se, Šava pomogao ubacit drugu polovicu cigli. I ni bilo problema.
– – E, čini se da si i ti povuko na svog đeda- Mata će.
– – A, valjda.
– – Jebote – Mata će Antiši – znaš li ti kako je on natero čojeka da pred ženom laje ko čuko.
– ???
– – Kosio Mrnja travu pred kućom. Čuko bio s njim, a niz put naišo naj Joza što ga zovu Čarobnjak. Sa ženom- Kad su naišli do Mrnje čuko zalaja, a Čarobnjak će, nako s visoka, pred ženom:
– – Veži tog čuku jel bi mogo dobit metak.
– – E, da-preuze priču Mrnja. -Gledam ja u njega nako s kosom u rukama. Ne kužim što on to priča. Kad on opet: Čuješ, veži tog čuku jer bi ga mogo ubit. Jebote, ja osjetim kako mi mrak pada na oči. Stavnjiva se. Potlje mi i moja žena pričala. Došo ja pred njega i pitam ga još jednom što je reko. Vidi Čarobnjak da sam ja zakrvavio. Sto, a njegova žena počela uzmicat. Ma nisam baš lipo izgledo pogotovo s kosom u rukama. Pitam ga opet, a on šuti.
– _ Šta šutiš, mamu ti. Imaš li ti jezik?. A on i dalje šuti. Gleđem ja u njega i lipo ga pitam ima li jezik il mu ga mačka pojela.
– -Imam-propenta Čarobnjak. Ja mu opet jebem sav rod i priželjkujem da kreni na mene. Oću da ga uvridim. A on – jok. Samo stoji. E, jebem ti, kad imaš jezik, a sad šutiš i ne znaš pričat onda laj. – Laj! -viknim. On gleđe. Laj -. dreknim. Kaže žena da sam i kosu podigo. Ja se ne sjećam.
– I?-zantiželjno će Antiša.
– – Ništa, lajo čojek ko pravi čuko – ravnodušno će Mata. – I to pred ženom.
– – Tako mu i treba kad se kurči tamo di ne treba – Antiša će kimajući značajno glavom.
– – Lajo bi i ti da vidiš takog luđaka, izbečiti očiju, zelenog u licu i još s kosom u ruki. Sve dok jednom ne najebe, dok ga neko ne tuži.
– – E, jebiga. Nek me tuži. Ne mogu proti sebe. Samo, ne daj bože, da ne nanesem čojeku neko zlo. Al, reko sam. Kad vidim da netko mlati slabijeg od sebe, ljude, čukce, mačke, konje… ja poludim. I, kako kaže Mata sav se izbečim. Žuta minuta. Ništ drugo- Mrnja će pravdajući se.