Ivica Smolec
Kad sam se vrnul doma iz sveta,
prešel sam peške kroz celi grad.
Deždi su tukli fasade i ljude,
vetar je fučkal i zavijal ko gad.
Ambrelu mi je strgnul z ruke,
odnesel ju je po Šubićevoj na jug.
Ak se moj Zagreb kaj srdi na me,
makar z ambrelom bum platil dug.
A i ima se zakaj srditi na me
kaj dugo se nisam spominal z njim.
Smucal sam se po belomu svetu
kak da od njega nekam bežim.
Nisam od tebe nikam bežal,
ti si mi navek f tikvi bil!
Dragi moj Zagreb, zibača moja,
pa viš da sam se vrnul sim!
Nek me polevaju tvoji deždi,
pune su cukra njihove kapi.
A sunčeko kad se opet pokaže,
za čas ta voda z tebe zhlapi.
Pa kad ti zagrije Ilicu i Vlašku
se buš mi oprostil, ja to znam!
Skužil buš onda kak je i meni
teško bilo bez tebe bit, sam!
1.10.2006.
Eto, i Šokica me razumije i sviđa joj se! Hvala, Ružo!
… Nek me polevaju tvoji deždi, pune su cukra njihove kapi…Dirljivo. Lijepo!
Veseli me da vam se sviđa i veseli me da netko razumije zagrebački dijalekt. 🙂
Jako lijepo! I naslov veoma zanimljiv.
Čini mi se da bismo svi, koliko nas ima vani mogli barem jednom u životu napisati pod ovim naslovom jednu, ako ne pjesmu, onda barem priču…ili roman. Pitam se samo, zašto su s druge strane često tako tvrde uši?
Bravo!