piše: Ivan Tumbas
Čeljadi ispripovidat jednu pripovitku koja se zgodila u našim šorovima podavnim godinama, kako je jednom čoviku dogorila svića, no nebi citiro imena, da se svit ne bi našo uprašen.
I sad još živi, a umro je već jedanput. Nije čudo što ga cilo selo, šorovi nikim bojažljivim strahom poštiva, ta sa praga onoga svita se je vratio i kao da je sa smrćom ugovor sklopio, ovoj ni u glavi da ga na novo umori, ma je već prišo osamdesetu godinu.
Ni neživi kao drugi ljudi. On najvoli kad je sam, kad ga nitko nebuni. U sobici sidi i očenaše mrvi, a kad svrši molitvu, napije se vina, zapali na staru smrdljivu copovku, zatim sidne na klupicu i zadubi se u svoje misli. Vidi se na njemu, da je zadovoljan.
Poklem sam čuo o njegovoj prošlosti, da pokažem onom selu, da je starac onaj isti, koji je prije nesrićne smrti bio, i da ga se zaoto netriba bojati, često sam ga pohodio i iskreno mogo kazat, nikad ga nisam našao nevoljnog. Kad sam ga zapito, kako je, on mi uvik istim neprominjivim hrapavim glasom odvratio: „Dobre”. Jer Bunjevac je, kao i sva kuća njegova.
Al jedared nije bilo „dobre”, primjetim ja i čisto sam se odmako od njega, da me štapicom ne žagne, što mu ovaj žalosam dogadjaj opominjem, al se on nije rasrdio, već grohotom nasmio, a zatim odmah uzklikne.
Da ste to vidili, kad sam se ja na astalu med gorućim svićama klapio i probudio! opet se nasmije, a zatim doda:
Kako se nezgoda desila, neznam, samo to još pamtim, da kada su konji uplašiti u big udarili i kola izvrnili, mene je lotra pritisla i ovu desnu ruku smrskala.
Uh zgrozim se na to pun sažalenja, a starac nastavi.
Tako sam čuo od zeta, da su me punog rana prid veče našli u polju. Kad su me doneli kući, odmah su dozvali doktora, al je ovaj izjavio, da sam mrtav. Na to su jedni otrčali zvonaru, da po našim običaju oglasi na me, drugi pak pozovu teta Maricu Guštinu da me opere i obuče, jer to od nje nitko nije bolje umio.
Čudnovato, primjetim ja, pa kako nisu opazili dihanje, ta kad ste živi bili, morali ste dihati.
Neznam kako se to desilo, odvrati on, al sva moja čeljad govore, da sam izgledo, kao pravi mrtvac. Cilu noć sam ležao na odru bez da bih i najmanji znak dao o životu. Oko mene su pivali i molili, al ja o tome ništa neznam.
Šteta – reknem na to, sad bih barem imali šta babi pridbacivati, ta znam da je žalila.
Ne bih dao za sesiju moju, samo da sam to mogao čuti, rekne i povuče nikoliko dimova, da mu se lula ne utrne.
A kakvo ste se javili? zapitam znatiželjno.
To bih najbolje berber Naco znao kazati, al ga nesmimo ni zapitati, odvrati starac. Već iz daleka me obadje.
Zašto to? upitam kao da neznam.
Zašto? Zato jer kad me je nasapunao i nikom tupom bricom počeo guliti, izprva mi se činilo, da me baba po licu gladi, al ti zapne brijača baš pod uhom, a ja na to progledam. To da ste vidili, moj Gospodine! Berber zinio, ruku mu uhvatio grč, te ni maknit nije mogao s mista, već je zadrćao kao prut. Ja u njeg gledam, a on čas u tavanicu čas u ćošu.
Nije čudo, ukinem ga, ta evo i mene prolazi zima. To nije bila šala.
Nije bome, prihvati starac, a još je grozotnije bilo, kad sam se digo, i izklištitim očima i poluobrijanim licem zaglado se u njega. Htio je da drekne, al mu rič zapela u grlu, a brijača izpala iz ruke. Napokon mukne kao zvir, te odleti kao oluja. Kažu da berberi nisu uzorjunaci, al Naco je baš pravi kukavica.
Nemojte ga osuditi starče, reknem na to umiljato, ta kada je Isus dragi uskrsnio, četa vojnika se razbigla. A Naco nije bio vojnik, već samo berberski kalfa.
Pravo imate, pripozna pokorno, te nastavi: On pobigo, a ja ostao sam u sobi. Sviće gore, krv mi teče ispod uha, a izmrskana ruka, kako sam se pri dizanju oslonio na nju, tako me zabolila, da mi je skoro nanovo zašla svist. U to bane u sobu zet, al mal’ se neokameni. Stane kod peĆi i obim rukama počme se krstiti, zatim pak poškropi me svetom vodom, valda da nanovo umrem. Da me bol nije na toliko stegla grohotom bih se nasmio, tako je za smih izgledao, al ovako otvorim usta i reknem: Pajo! Čim ja usta otvorio, a on biž i uzlarma cilu kuću. Otrče zatim berberu, da ga zapita, što sa dogodilo, al je ovog strašna drhćavica tresla tako, da osim mukanja ni jednu poštenu rič od njega nije mogao razumiti.
A vi još jednako na astalu u onoj boli? upitam žalosno.
U boli sinko, odvrati starac. Jedva sam čekao, da tkogod na prozor zaviri. Čim ja opazio prvu glavu, sagnem na livo i na desno, utmem sviće, nogom sbacim pokrov, te nogom i rukom koprcajuć javim, da sam živ. Kćer na to utrče i suze roneć obljubi me. Zatim utare mi lice, pozove na čudo sgmitu svitinu i s njihovom pomoćju primiste me u krevet.
Hvala Bogu samo kad ste oživili! To bih istom strahota bila, da ste se u grobu u kovčegu probudili.
Nedaj Bože ni neprijatelju! reče kroz strah i prikrsti se. Zatim se rukujemo i svaka mu dobra želeć požurim kući, jer sam već i ja počeo drhćati, kao berber Naco.