piše: Ruža Silađev
Zažuti kajsija, pa oblidi. Kiselo drvo ocrveni, a krezentini i zimcke ruže pune bubuljaka.
Stiže oktobar. Ka’ su naši stari učili Šokačku čitanku zvali su ga listopad. Ka’ se počelo učit prvo bukvar na ćirilice posto je oktobar, a di ko ga je zvo i oktomber.
Novo ruvo navuče oktomber! Žuto, crveno i kafano. I lipo ti bit u selu di si se rodijo. U buradima je vino za pit. Rampaš.
Prija se oma uto doba subotom čuli rogovi da sviru sokakovima. Onda i znadeš da su niki kaparisali kaku divojku. Bilo je svatova „ko mračne trave“!
U prisunju se grije živad. Na sokaku didaci i bake sidu pod penđerom i oni se griju na jesenckomu suncu. Ispod strija duvan suv. Mlađi svit bere kukuruze. Kupu se bundive po polju. Siče se kukuruzvina i kolija sa vozovima prolazu selom.
Kad sunce počme sidat sa tornja zazvoni. Listopadcka večernja! Mračak se puščaje, a zvono zvoni. Vrime je za pobožnost krunice Marije Majke. Tijo, ko izdaleka zasviru orgule. Žene zapivu :
– Divice Krunice, moli za nas!
Moli se litanija i krunica. Pivu se svete pisme. Baš na dušu ležu. I srićan si u tomu času što si doma. Međ svojima. Tude di se druge prija od milošče zvale: Virna, Gunjo, Jagodo… O’ srca! Jetrve bi znale jedna druge: Ribice, Ružice…A bratovu ženu ako je starija od tebe se zvalo Milice i Milo. Kaku stariju već možda i daljnju sestru: Seko i Neko… I daljnji rodovi mladež se zvala: brate i sestro. Pajtaš pajtašu bi pun vire reko:
– Pajto, moj, samo ti i crna zemlja znadete …
Znade ti selo kako „dišeš“ a i ti njega. Kuću po kuću pribrajaš i skorom baš sve poznaješ! Niko neće projt nuzate da ti ne kaže:
-Faljenisus, jesi uranijo, jel uranila? Šta si noćas sanjala?
– Zbogom i laku noć! Anđel ti došo u pomoć!
A dica ko dica…Tentu se! Jedno drugomu pridveče, ko će komu prija, samo ako se kogod izlane laku noć.
– Laku noć! Grizle ti buve cilu noć!
–I moje ti došle u pomoć!- svi ostali uglas jedva dočeku!
S večeri narod baca kukuruze u čardak, a dica pabirču mlade, krezave kukuruze, kreze. Na dvoru se naloži vatra pa ji dica u pepeli peču. Merisu se teško otrgnit, pa se i stari primaknu, makar nisu „u taj račun metniti“. Čuje se obijanje cuncukreta po šupa.
Ideš doma sa večernje a misečina upre. Kojigod oroz zalepeće krilma. Zakukuriče! Pribunijo se! Misli da je zora. Laje ker. Zamuče krava, zadreči svinče. Gazde su jim zapale digod na njive. Zašušči jablan dvatriput veći od kuća. A posadit je taman ka’ si se rodijo. Merišu gunje nuz komšincku latež. Zaškriplju kola puna kukuruza. Vraću se komšije iz atara. Zaškumičo jim ker od dragosti! A u glave ti još zvoni zadnja pisma sa večernje:
– Ave, ave, ave, Marija!