(Iz knjige „Divani iz Sonte“)
autorica: Ruža Silađev
Veliki je atar oko našega sela. Zemlja treće i četvrte klase. Al′ raniteljka! Svaki siroma ata da kakogod pribavi komatić zemlje.
Vako je bilo: “Kad pukne proliće, Šokac zabode nos u zemlju, a ture nadigne na sunce“. Tako do Sisveta! Nismo se žalili. Znalo se da kad ima posla biće sve dobro. A, kad urodi žito, radovalo se, jel će bit kruva. Najviše se radilo na zemlje na ris. Na ris se kopalo, na ris se kosilo, na ris se zimi u trsku išlo. Bilo je puno bezemljaša i oni koji su imali jako malo zemlje. A čeljadi puno. Prija se dobijalo po lancu od sedam do dvanajst meteri žita. Ako je kosac višt, a rukovetajla vridna, dnevno su mogli poradit lanac. Od toga bi ris bijo od sedamdeset, do devedest kila.
Nije svako mogo it u žetvu, a pogotovu ne na mašinu. Da bi zauzo misto za mašinu, moro si radit od ranoga prolića. Prvo kopnja repe, p’ onda kopnja kukuruza, p’ onda it u graoricu. Nijedampt izostat od posla, samo kad pada kiša i kad je kaki svetac. Bili smo umorni. Otuda i ona naša: „Daj Bože, kiše i svetaca“.
Išlo se i u somborcke salaše, u Doroslov, u Sent Ivan, u Stapar.., najviše pedeseti godina. Radilo se na državnima dobrima. Ode se nakonak na dvi nedilje. Spavalo se u štala. Na jedne strane krave, a na druge radnici. O’ doma se ponesu dva velika kruva, „K′o točak“. Zajedno sa slaninom, umotanom u novine, metnu se u torbu. Obisi se torba na živoke u štale, da je miševi ne dovatu lako.
Litnje doba, vrućine … Kruv se kadgod i uplisnevi. Slanina se sve topi, al blago nomu ko je imo! Izmeđ sebe se dogovori kuvarica. Tako jedamput dnevno bude kuvanja. Bilo još grupa Bosanaca. Bili su još bidniji od nas. Kad naša kuvarica, razastre astal sa rizancima, oni se čudu. Sve prstima pipu rizance:
– Kaki su ovo kolači, ba?
Ej, ta do žita je bilo teško dojt! Ako bude dobra godina, ako ga led ne potuče, puno takoga ako …
U ranu zoru, ako nema misečine, još po mraku nuz pomoć fenjera, ajd na njivu. Plela se o’ma užad od pokositoga žita, uvrtanjom. Onda se prisavije u dvi struke. Žene rukovetajle svežu puno taki užadi na krste. Muški isprid njoje kosi. Na kosu se metne tolja, da budu ravniji otkosi i da se žito ne rasipa. Žencka razastire užad. Otkose ručica srpom. Kad nakupi za puni snop, metne na uže, i sveže snop. Kadgoda su užad suva, pa se onda moru kvasit, jel ruke budu pune rana.
Najbolje je bilo kad su vinčani u paru. Vako, uvik se zno najt kaki brezobrazni muški, pa neće nimalo pomoć rukovetajle. Taki kosač, jel lati pa puši, jel kobojage ide zarad sebe, a kad bude Jezuš, kraj žetve, svaki muški bude platit više skoro za frtalj. U Božje bašče svakaka cvita ima! Rukovetajlin posov je puno zaputaniji. Ona još sve snoplje mora snet na misto di će bit kršće. Kršće su pravili muški. Kad su vinčani u paru, jedno drugomu pomažu.
Kosači su od alata imali: kosu, gladaricu u vodiru, tolju, čekić i babicu. Rukovetajle samo srp. Od oprave u žetvu se nosilo na tilu zore. Zore su bile od tkanja, od konoplje. Bluze su jim bile na isti «kalup», a dole, žencke su bile u skuta, a muški u gaća. Na noga panke. Žencke na glave svitlije maranke. Muški šešire. Koji je bijo mogući imo je slameni. Za pojasom su naši stari muški uvik imali bricu. Ona je od velike potribe bila. Za rizat kruva i slanine, sose i paprike. Za odrizat koji prut za digod štogod. Za dinju, za lubenicu, a i za napravit frulu od baze, jel od pruta.
Kad se cila njiva pokosi, sve se snoplje zdene u kršća. Onda se snoplje iz krstina baca na kola sa konjma. Na kola se metnu čatlovi i pomoćnice, da što veći voz bude. Tako se sve žito privaža na misto di će se vršit, a to se zvalo guvno. Tu se napravu kamare sa više lanaca žita. Puno se žita odnašalo i u selo, a bilo je guvana i guvana! Prvo se kosilo žito u poljuo koje je dalje. Ako kiša spadne, putovi se pokvaru. Što je cigurno, cigurno je! A, molilo se Svetoga Iliju, da ne preže konje i karuce prija vrimena. Ako zasiva i zagromi ode kruv! Nuz kamare je uvik moro bit stražar i nikoliko buradi sa vodom. Okolo se opkopavalo u slučaju vatre. Zlu ne tribalo! Kad se ukamari polak posla je gotovo. Mada i onda nečisti ne spava. Ako stane padat, znade žito u kamara zakisnit.
E, pa sad svi oni koji su žnjali idu i na mašinu. Dočekali!
Od Šokaca nikada, niko, nije imo mašinu vršalicu, samo bogati Švabe i Mađari. U Sonte je imo Plelika, Greberovi i Solocki. Posli drugoga rata država. Nama se ope izvrnilo! Mašina je imala motor, treš i elevator. Na njoje je bila potriba od petnajst do šesnajst muški i šest žencki. Gore na trešu je bila jedna žencka. Ona je privatala snoplje što su muški dobacivali sa kamare. Prvo je ocikla oštrim nožim uže na snopu. Nož je bijo dugačak ko fagov. Muški je privatijo taj razvezani snop i naranijo u dob. Taj što rani se zvo špajzer. Stalno su pristizali novi snopovi. Moro si bit jako sposoban i žustar i još pazit da ne spadneš u dob. Ako je kogod imo kaku falinku, jel bijo jako mlad, toga se šparalo, da ne bude na trešu, zoto što može spast u dob i poginit. Najde mu se kaki drugi posov.
Dole pod trešom, di izlazi pliva, su bile četiri žencke, dvi na sitne, a dvi na krupne plive. Vrućina i prav. Pilice i pliva ulazu u oči, usta, u uši. Metne se čerapa, jel kaka tanka krpa, priko usti i nosa. Nije bilo očala. Niti vidiš od prava, niti čuješ od buke. Znoj pomišan sa pravom se cidi po cilomu tilu. Grize i srbi. Pliva se natovari na krošnje. Dvi žencke je nosu u plivnicu. Proklete gazdincke plivnice! Široke i visoke. Moraš se penjat gore da nabiješ plivu do plafona.
Ispod treša, di curi žito bila je jedna žencka sa muškim u paru. Žito je curilo u džakove. Ostali muški su se raspoređivali. Jedni su sa kamara bacali snoplje na treš. Drugi su kupili slamu ispod elevatora i bacali je onima što su denili kamare od slame. U toku rada su se minjali sa jednoga mista rada na drugo, tako da se težina posla što pravičnije raspodili.
Tri obroka se imalo. Fruštuk, ručak i užina. Fruštukovalo se i užinalo suvu ranu, kruva i slanine, masna kruva, kruva u jaja, sira ko je imo kravu. Sose, paprike, luka, kisele cikle … Kad mašina radi u selu, bilo je jako dobro. Onda se kuvo ručak i svako svojemu je nosijo ma šta. Nije bilo baš mesa. Pilići mali u žetvu. Nije bilo kocentrata, a ni ladnjaka. Uvati se niko pile četvrtkom. Skuva se «na valjuščiće,» jel «na paprikaš.» Bijo je srićan ko je to dobijo.
Kuvalo se: na paprikaš kompira, kompira i valjušaka, obaška rizanaca, gra i rizanaca, sa slaninom gra, jel kupusa …U kuće di mašina vrši kuvalo se novo žito, gumbur. Dica su ga jako voljila, jel je bijo sladak. Bilo je matera koje su imale dicu na sise. Njima se u podne, donašala dica na podoj. Znale su bit velike vrućine. Onda se moralo i zaustavit mašinu, da narod malo odane od mukotrpnoga rada. Kad mašina ovrši na jednomu mistu, onda se primišćala na drugo guvno, jel u drugi dvor. Ko je imo velike dvorove, radilo se po dvorova. Čopori dice su uvik išla za mašinom. Kad volju sve znat dičurlija! Dnevno se na mašine zarađivalo oko trideset kila žita po čeljadetu.
Radilo se skoro dok se vidi, jel dok se toliko ne iscrpu da više nemož radit. Kad radnik dojde doma mora se okupat. Najviše se metalo, priko dana vode u kaku lužnicu, da se ugrije, za kvečeri okupat. Ako se prolazilo kraj Jamača, jel kraj Jame Amstove, jel kraj kakoga kanala, uveče na putu za doma, tu bi se i okupali. Ljudi i žene bi nako navučeni u zora skakali u vodu pri misečine.Tako su se lipo okupali i oni, a i zore bi bile oprane. Nije se znalo da ima nika zagrća što se zove kupaći.
Posli kupanja se večera i blaženo zaspe. Kad se najlipše spava veker zazvrči i ope ispočetka. Tako je žetva znala trajat po osam nedilja. Nek je teško, samo daj Bože više. To što se zaradi bijo je kruv za cilu godinu.
Zadnji dan se pravi Jezuš. Vršalica se okiti sa granama od svakaka drveća. Pošalje se kogagod u Roždinu, Verešovu, jel Ušinu pecaru da kupi nove dudovače. Nalje se u polučak, svakomu jednako. Nazdravi se. Nek se znade da je Jezuš. Žito se svakomu odmiri. Poredu se džakovi na kola i redom kro’ selo po kuća podili, zafali Bogu na dobre žetve i poželji da se na godinu ope’ vidimo!
P.S. Na slike su mi poznate samo dvi osobe, sa live na desnu stranu, u drugomu redu, šesta ženska osoba Kata Tolorić, Šerpina (r.Pejić, Opacina, 1935-2021) i z desne str. na livu u drugomu redu, treća muška osoba, Ivan Vulić, Šugicin (1912-1991). Foto je vlasništvo Minje Čoban, Melinoga.