tekst: Ivan Tumbas
Kada bunjevački salašarski momak kaže, da će se ženiti, onda redovno još nema izabranu divojku. Ta baš to hoće da kaže sa ričom ženiti, da će tražiti jednu za ženu.
Tako je bilo i sa Lukom Dulićevim. Dotleg je odbaco rok ženidbe i oklivao, dok napokon u svojoj 26-oj godini ipak izjavi gazdi svojem, da će se ženiti.
Bio je to momak uzorna stasa, širokih ramena, mudrih al krotkih očiju i visoka vedra čela. Lipe guste obrve su izazvale svačije začuđenje, a gavranskim brčićima mogu nenavidnost.
Poklem je bio sirotog porikla, još u 16-oj godini namisti se kod Fele Kurpeca za slugu i probavi tamo svoje momačke godine. Pored strogog bać Fele izdurati samo i pol godine dosad još nitko nije mogao, zato kada je Luka već drugogodišnju, pa četvrtu, petu komenciju doneo udovici majki, čudom se čudilo sve selo, kako može tako dugo kod Kurpecovi izdurati. Ta nije prošao dan, da mu gazda štogod zabavio nije! Pa njemu ipak ni u glavi, da ga ostavi.
Kad je već osmu godinu izslužio i opet na novo ostao, onda blebećuše već nisu mogle jeziku zapoviditi, a da ga ne prometnu.
“Al baš lud je što toliko pati i podnosi”, reče komšinica. “Ta takovog marljivog momka bih na drugom mistu na dlanu nosili, a ne amena vika mu zanovetali”.
“Zna on zašto podnosi”, primjeti na to sveznalica Teza. “Sad koji dan sam imala posla kod Kurpecovi. Kad ja na vrataca, a Milica bać Felo na košarnih vrati. Svršim posao, pa ću kući. Kad ja na kućni prag, a Milica pomaže Luki upregnuti konje. Ti mora da se štogoć urazumili!”
“Baš zato je lud”, opet će komšinica. Ta valda ne misli, da će gazda Felo njegovu jedinicu dati prosjaku?”
“Divanite vi što hoćete”, odvrati sveznalica, “moje oči nikad ne varaju.” I pravo je imala!
Kada je Luka u službu stao, onda je Milica još u svakidašnju škulu išla. A kada je osmu godinu sfršila, onda je Milica već divojčiti se počela. Prid okom njegovim se razvila, kao ružica, koju vrtlar svakdan pazi, i kako je Milica lagano jačala, tako se u njegovo srce niko osobito čuvstvo uselilo, al ga odati nije smio.
Istina, da ni sam nije znao, što to čuvstvo znači. Samo je opazio na sebi, da mu noćom uvik niki mišalj buni sanda mnogo rađe radi, da mu u kući sve dan po dan milije biva, al nije znao zašto.
Jedno jutro baš je kola spravljo, pa će na posao, kad skoči s hodnika Milica i tezmajući ga zapita:
-“Luka, danas sutra će već nadoći korizma, pa kada ćeš se već i ti ženiti?”
U Luki se pomakne srce. Sad prvi put. On da se ženi? Da ode odovud? Da drugi život započne, ta tako se ovdi osićao, kao kod kuće.
Ipak da odvrati, reče:
“Neću dugo čekati Milice. Hoćel’ dobro biti posli Uskrsa?”
I nasmije se. I čudnovato, na ove riči opet Milica se zamisli. Posli Uskrsa? To joj se brzo činilo.
“Al zato nećeš nas valda ostaviti?” upita zatim.
“To od tog zavisi, kakvu ću ženu naći”, odvrati Luka.
Milicu ništo stegne oko srca. Kakvu će ženu naći, ponovi u sebi Lukine riči. A ako žena nepusti ga dalje služiti, upita sama sebe. Čisto joj bilo da će zaplakati. Luke ode na posao, a ona se vrati u kuhinju.
I da si vidio čuda, nit je Luki onaj dan išo posao za rukom, nit Milici. I njeg i nju je jedna misao dirala, kakvo će se naime jedared rastati?
Luka dodje u veče kući i čisto se razveseli, kada mu Milica otvori kapiju. Još izpregnut mu pomogla. Kada je pak počeo avliju mesti, a Milica uzme metlu, pa će mu pomoći. A ako je Milici štogod tribalo, to je Luka iz pogleda joj odmah razumio i učinio. Kako su dani u korizmu dulji bivali, Milicu je sve većma počelo boliti, što Luka tako dugo u polju ostaje.
Al zašto ju to boli, to nije znala odgonetiti. Kao što ni Luka nije znao sebi odvit dati, zašto ga tako boli oko srca, kada pomisli, da će se tribati već jedared ženiti. Samo bać Felo oko je spazilo, što se tu pripravlja. Al ni ričima im nije kratio nevinu sigru, niti kvario radost. Ta već deveta je godina htila da izleti, od kako Luka kod njega služi, i tako ga je ovolio i sam, da ni pomisliti nije smio, što bih bilo, da Luka jedan dan zahvali na službi i otiđe od njega.
Druge godine je Uskrs baš prid Đjurgjev na nedilju dana pao. Prolićno sijanje već skoro da je dogotovljeno bilo. Nije tribalo bać Feli mnogo zapovidati. Znao je Luka sam od sebe, što i kada mu valja raditi. Bać Felo videć njegovu marljivost, divio se njemu i dičio se s njim prid svim poznatima.
Svanio Uskrs, a svanio i drugi dan Uskrsa. Već rano u zoru vesele čete momaka su prolazile sokakom i tražile divojke, da ih po starom adetu poliju. Luka još nikad nije bio tako nestrpljiv, kao to jutro. Sad je istom vidio, da je Milica srcu njegovim prirasla. Zato ga je i zebla misao, nećel momci i k njima svratiti i hoćel ih Milica primiti?
Najedared se začuh u dvoru vesela krika, a malo kasnije cikne Milica koprcajuć se u momačkim naručaju, al je onda već polivena bila. Kad se je oslobodila, utrče u sobu i iznese svakom momku po šareno jaje i veselo smišeć se, otprati ih do vrataca.
Luku ujede zmija. Eto bacili su već oko na nju. I ona ih rado primila. Pa šta onda tražim ode?
Zatim ućuti i udubi se u ozbiljne misli. Zavuko se u košaru i ono jutro nitko ga više vidio nije. Dapače i na užinu silom su ga morali uvući. Pod užinom ni rič progovorio nije, dok je prije uvik veselim divanom osladio užinu i gazdi i Milici. Sva je kuća osićala, da će se tu danas štogod osobito dogoditi.
I zaista, kada su posli užine Bogu se zahvalili, izpravi se Luka i kroz suze zahvali gazdi na službi, jer kako reče, naumio je, da će se ženiti. Na Đjurđjev mu i tako izlazi godina, zato će se maniti službe. Dalje nemož ženidbu odgađati, jer mu mater oslabila i u kući mlađa ženska ruka triba.
Bać Felo zasuzi, al brzo otare suze i pristane na Lukine riči.
2Pravo imaš”, reče zatim snužden. “Istina da ćeš mi faliti, al te zato neću odgovarati. Ta nemož ružici zabraniti, da ne cvata, kad nadođe vrime. Iđi sinko i budi srićan. A ako u nuždi budeš, moja vrata navik će biti prid tobom otvorena.”
Luka poljubi gazdu u ruku, a gazda njeg u čelo.
A Milica?
Ona je međutim iztrčala u drugu sobu i gorko zaplakala. Tako žalosnu nedilju još nije proživio bać Felo. I on je jednako sušio oči, al Milica, ona je potoke suza prolila.
Napokon dođe čas rastanka. Luka poljubi bać Felu ruku i tide da se na novo zahvali, al mu rič zapne u grlu. I bać Felo dugo nije mogao progovoriti. Milica se pak naslonila na zid, i jadno je jecala.
Napokon savlada gazda sam sebe, dozove Milicu i tad reče Luki:
“Pravo imaš sinko, ženi se! Nadošlo je vrime. Ne mogu ti se zadosta zahvaliti, al štogod ipak želim ti učiniti, da ti se odužim za tvoju ljibav i tvoju marljivost. Tako te želim nadariti, kako još niko slugu nadario nije. Pri ženidbi mnogo koješta će ti tribati. Evo primi što je najnužnije!”
Zatim uzme Milicu za ruku i prida ju Luki. Stavi im ruku a u ruku. Obadvoje pogledaju na oca i kad su vidili, da ozbiljno govori i od radosti suze lije, obišese mu o vrat i obliju ga radosnim suzama.
Naravno, da se Luka iz bać Felo kuće ni maknio nije. I nikad ono selo takav srićan par upamtilo nije.
Vako je kadgod ljubav rasla kod bunjevačkih Hrvata.