Sven Adam Ewin
(unučici)
U ljudskoj duši ponekad čuči
Vuk koji ždere meso i kosti.
Razmisli dobro pa odluči:
Hoćeš mu dati da se gosti?
U te će gledat vrlo žalno,
Ma srce bi mu svoje dala,
A da njegovo nezahvalno
Nikada ne bi prepoznala.
Da’š li mu dovoljno da ne pati,
Bit će ti zahvalan, al na kratko.
Ako mu ne daš više, zatim,
Sve će zaboravit – i to glatko!
Zgrabi pa smaži… pa opet zgrabi,
To je u naravi svakom „vuku“.
Učiš ga, učiš, a on ni da bi:
Dadeš mu prst, on zgrabi ruku!
Ja znam da imaš dušu meku,
Al ne daj da ti u plač brizne.
Daj vuku ali… ne očekuj,
Da ti ruku zahvalno lizne