Priču posvećujem svim majkama i sinovima Vukovara, Bogdanovaca i svih gradova i sela koji su stradali u Domovinskom ratu i izgubili nekoga od svojih milih i dragih.
piše: Slavica Jurčić
„Znaš, ja sam imala jednoga sina“, pričala ona meni.
„Lijep je on bio mladić. Imao je dvadeset pet godina.
Vidiš! I njegovu sliku nosim u novčaniku. Nema minute da na njega ne mislim.
Svake nedjelje vozio me u crkvu. I on je išao sa mnom.
Jednom smo malo zakasnili jer je on večer prije malo više popio i nije se mogao probuditi na vrijeme. Bilo ga je stid u crkvu ići neobrijan.
Svakog proljeća on i ja sadili smo bašču. Meni je sve teže, noge me bole On je štijao, pravio mi gredice, grabljicama poravnavao zemlju.
Razvukao bi špagu, a ja bih polako bockala crveni luk, dok bi on pravio redove za grašak.
I u kući mi je pomagao; usisao sve sobe i tepihe, prao… ništa njemu nije teško.“
Pričala baka meni. Vidim da trebam slušati do kraja i ne želim ju prekidati.
Na kraju svake rečenice ona duboko uzdahne i nastavi pričati o svome mezimcu.
„Njegov otac nije želio mene ženiti. Nisam nikada to ni tražila, ali mi je bilo žao moga Dražena jer nikada nije imao oca.
Ipak, imao je mene, majku. Zapravo, imali smo jedno drugo. Bio je on meni sve na svijetu.“
Tu je njen glas pukao i suze su joj krenule niz oči.
„Toga ljeta ‘ kuhalo’ se kod nas“, nastavlja ona svoju priču. „Naše selo bilo je pola – pola.
Svi smo mi bili jedni s drugima dobri. Nismo gledali tko je koje vjere, poštivali smo svoje komšije.
Moj Dražen je počeo odlaziti sa svojim kumom na sastanke svake večeri. Jednoga dana mi reče: ‘Majko! Sutra te vozim tvojoj sestri. Ona mi je javila da te se poželjela’.
Spakovala sam malo oraha i kave, a sin meni neka ponesem robe i zimsku jaknu, što me je jako začudilo.
Već na izlazu iz sela nas zaustavljaju i pitaju kamo idemo. Dražen objašnjava da sam naručena u Vinkovce kod doktora.
Pustili su oni nas. Dražen mi objašnjava da me mora odvesti k sestri jer je ona na sigurnom.
Te večeri kod sestre, on je večerao i sve nas izljubio. Ispratila sam ga do kapije i dala mu svoju krunicu.
‘Mama, to će brzo proći. Tjedan, dva i evo me nazad’, rekao je i svirnuo iz auta.
Moja sestra i njena kći su me tješile i govorile mi da ću imati sve ono što budu i one imale. Svaki dan uvečer gledala sam vijesti i čekala da moj Dražen nazove, ali od njega ni glasa.
Gledam ja na vijestima kako moje selo gori i slušam kako ima puno stradalih, ali još ima onih koji pružaju otpor. Molim se da mi moj Dražen bar u snu dođe.
Misliš da ga nisam sanjala! Došao mi je u san.
On ispod stabla naše trešnje, smije se i govori mi: ‘Vidi, majko, koliko će trešanja biti!’
Moje dijete, nisam ga više nikada vidjela. Došli su mi i javiti i rekli da je hrabro branio svoj dom, našu domovinu Hrvatsku.
Dođe ponekad njegov kum i mi pričamo o svemu, ali o mom Draženu ne mogu. Teško mi je. Znam da je on poginuo kao heroj, da nije bio kukavica.
Znaš, dijete moje, dok sam ja živa, živ je i moj Dražen. On živi u mom srcu. Kada ne bude mene, neće biti više ni njega, jer smo nas dvoje imali jedno drugo.“
Priča ona meni, a meni knedla u grlu. Kolika je majčina ljubav prema djetetu koje je rodila, podigla na noge i na kraju ostala bez njega!
…
Priču posvećujem svim majkama i sinovima Vukovara, Bogdanovaca i svih gradova i sela koji su stradali u Domovinskom ratu i izgubili nekoga od svojih milih i dragih.