Ivan Babić
Nisam li
tih godina
samo čekao
ovdje na proplanku
pod rumenim i modrim cirrusima
kojima je bura bojila obrise okolnih planina
što su se od davnina izdigle
iz vlastite utrobe
majke žuljevitih kamenih dlanova
zemlje što sam je žudno mirisao
na tvojim toplim plosnatim prstima
koji su savršeno prianjali
uz uglačani držak
teškoga krampa
Nisam li
tih godina
samo čekao
na proplanku čekao
beznadno zaljubljen
zagledan u azurna jezera
u tvoje zjenice
što mi se pričinjahu u nebu
pa nestajahu u viru
kao u podzemlju trusna sjećanja
Nisam li tih godina
samo čekao
osluškivao
i čekao
zasvagda opčaran
raskošnim baritonom
usklađenim s frekvencijom vedrine
što me zorom nježno budio
kao vrapci mladu voćku
usnulu u plitkom sloju crnice
Nisam li
tih godina
zapravo
samo čekao