GLEDAJ SVOJA POSLA

Dražen Radman
Gledaj svoja posla,
dok se oko tvoga grada roje vrane…
dok se u tvom parku rugaju starcu…

Gledaj svoja posla,
dok se u tvome dvorištu lomi klupa…
dok u blizini plače dijete…

Gledaj svoja posla
i ništa ne pitaj svog susjeda koji svako jutro
prolazi kraj tebe,
a na licu mu ječi beskrajna tuga…

Gledaj svoja posla,
dok tvoj se bližnji (to jest daljnji)
bori za goli kruh… i za opstanak…

Gledaj svoja posla,
jer nije ništa važnije od toga…

Gledaj svoja posla
i ti nećeš ni primjetiti kad ti netko bude
kroz vrata ušao,
zaiskati dušu…

Gledaj svoja posla,
dok god možeš oči držat’ zatvorene…
Znaj da tad se aveti hrane,
čak  i množe,
dok god tvoja traje i traje šutnja…

Gledaj svoja posla,
dok god budeš mislio da te to
baš ništa neće koštat’…

Da, gledaj svoja posla
i čuvaj, čuvaj to svoje dragocjeno blago za sebe,
za svog jedinog i najvažnijeg sebe…

Gledaj svoja posla
i umri od takvog ‘gledanja posla’,
zatvoren iza svojih blindo vrata!

U svom, tek naizgled, toplom gnijezdu…
Nećeš ni znati da je u tebi čekala ljepota ptice,
koja je htjela izaći na slobodu..

Koja je htjela da ‘ne gledaš svoja posla’,
već da poletiš… da se odlijepiš…
Gle, uprkos onima
kojima je posao lomiti takva krila…

No, ta krila se ne mogu slomiti…
Ako satkana su od Božje,
neslomljive niti…

Jer tkano od takve niti
ne boji se
niti hladnih vjetrova,
a ni zlih i podmuklih prijetnji…

Jer znaš
kakav im je svršetak…