piše: Marija Juračić
Moj zet čita samo novine. One sportske. Time se pridružuje tisućama zagriženih sportaša koji se sportom bave samo iz udobnosti svoje fotelje.
Kada mu preporučim čitanje nekog romana, on reagira kao da je u školi i pita:
„Koliko ima stranica?“
Ako mu kažem da roman ima četiri stotina stranica, pogledat će me namrgođeno i promrmljati da je život prekratak.
Zato pribjegavam triku jednog prodavača skupih madraca, koji navodno štite od zračenja, a koji kaže:
“Mislite da je skupo? Zar tako malo držite do svog zdravlja? Trebate odvojiti samo 5 kuna dnevno pa da madrac bude vaš. “
Brzo sam izračunala da to znači plaćati pet kuna dnevno sljedećih petnaest godina. Iako ne padam na takve trikove, pomišljam da bi zet mogao.
„ Deset stranica“, kažem spremno.
„Hajte, punice, koji to roman ima deset stranica?“
„Deset stranica, dnevno“, odvažim se staviti karte na stol.
No nije ni moj zet vesla sisao pa odmah postavlja protupitanje:
„Koliko dana?“
„ Dvadeset dana“ kažem pomalo zbunjeno, ali on se neda.
„Znači, dvjesto stranica?“
Zbunjeno potvrđujem glavom i dodajem tiho nadajući se da neće registrirati:
“ I noći.“
Ipak, čuo je.
„Nema šanse“, kaže. „Život je prekratak.“