tekst: Marija Juračić
Kiša sumorno pada, a ja i zet u kuhinji gulimo krumpir. Gledam ga onako obrazovanog, stručnog, punog znanja i ne mogu odoljeti da mu ne prigovorim:
„ E, moj zete, da si manje buljio u knjige, a više ugađao politici, sada bi tvoja obitelj uživala na nekakvom dalekom, sunčanom otoku, a valjda bi i punici osigurao kakav doličan smještaj.“
„Da, punice, vi biste uživali, a ja bih gulio deset godina u nekom Remetincu ili Via Romi“, odvrati on lagano nervozno
„Ma što je tebi, zete? Tko još od spretnih, uspješnih osuđenika, guli zatvor? Najgore što ti se može dogoditi je da guliš krumpir, a to i sada radiš. Što više mazneš, to je veća šansa da kao kaznu dobiješ nekakav humanitaran rad.
I pravo je tako. Prvo se pobrineš za sebe i svoje bližnje, a onda je red da radiš nešto korisno za širu društvenu zajednicu, a guljenje krumpira je dušu dalo za to.
U zatvor neka ide ona osamdesetogodišnja bakica koja je iz čistih sebičnih razloga bespravno prodavala dobro očuvane hlače pokojnog supruga za 20 kuna ili onaj momak koji svuda vidi lopove pa tu riječ vikne i kada treba i kada ne treba, a slati ugledne ljude u zatvor jer su popalili koji milijun i tako ogulili samo jedan narod je démodé. Ne možeš to raditi. Ne možeš ugledne u zatvor slati. Njima treba omogućiti da gule.”