piše: Filip Ćorlukić …Iz knjige “Moja sajećanja na minulo stoljeće”
Odmah sam se počeo spremati za put. Krenuo sam večernjim vlakom i kad sam ujutro stigao u Beograd prvo sam otišao pogledati taj stan koji mi je Drago osigurao.
Bila je to vrlo mala sobica u koju se ulazilo iz kuhinje. Umjesto kreveta to su bile dvije daske postavljene na građevinarke “jarce”, a pored tog ležaja je bio toliko uzak prostor da je u njega mogla stati samo stolica, na kojoj je bio lavor.
Gazdarica mi je rekla da ne mogu koristiti kupaonu, nego da se tu umivam, a da vodu uzimam iz kuhinje. Na moje pitanje kolika je najamnina, rekla je da ne želi novce, nego da mi sa sela pošalju odojka, a da i kasnije plaćam suhim mesom i drugim seljačkim proizvodima. Nisam rekao ništa, nego sam odmah otišao na fakultet.
Prvo je trebalo uzeti bonove za hranu – “tačkice”, a njih je u jednoj sobici u auli fakulteta za oba fakulteta izdavala jedna djevojka. Kad sam stigao, u auli sam zatekao ogromnu grupu studenata. Svi su čekali da dobiju bonove, ali ih nije bilo. Po nekakvom propisu bonovi su se izdavali samo do devetog u mjesecu, a svi mi u auli došli smo kasnije.
Malo sam pričekao i otišao slušati predavanja. Isto se događalo i sljedećih nekoliko dana. Kad sam pojeo hranu koju sam ponio od kuće, na tržnici sam kupio pola kg. dunja – i to mi je bilo za cijeli dan. Novac nisam smio trošiti. Sutradan je u auli bila ista situacija. Studenti su protestirali i tjerali onu službenicu da ode po bonove, a ona je stalno ogovarala da nesmije, jer su joj zabranili da dolazi prije kraja mjeseca, kad će davati bonove za idući mjesec.
U meni se odjednom sve uzburkalo
Naglo sam prišao bliže i povikao službenici da ja idem tamo gdje se izdaju bonovi, a da od nje zahtijevam da me odvede. Ja preuzimam odgovornost. Dok sam tako vikao prišli su nam Marko Ivanović i Barlov (znao sam da su obojica članovi KP) i rekli da i oni idu s nama. Dok smo žurili prema tom uredu nitko nije progovorio ni riječi. Ja sam toliko žurio da su me njih dvojica teško sustizala, a ona jadnica je povremeno i trčala. Ušavši u prostranu prostoriju ureda s nekoliko šaltera iza pregradnog zida, jedna sredovječna žena iza pregrade je povikala na našu službenicu: “Jesam li ti rekla drugarice da ne dolaziš dok ti ne javimo? Imamo mi važnijeg posla”.
Prije nego što je ova naša uplašena jadnica uspjela i progovoriti, ja sam skočio ispred nje i povikao: – Ne budi bezobrazna drugarice! Ja sam natjerao ovu drugaricu da me dovede do tebe. A sad nam odmah daj te bonove. Ako ne daš, dovest ću ti dvije hiljade studenata, pa njima kaži zašto ne daš. Dok sam još govorio, iza sebe sam začuo ljutit muški glas: – Ko to galami, kakve dve hiljade studenata? Kad sam se osvrnuo, ugledao sam visokog muškarca koji mi je prilazio, zaustavivši se samo nekih pola metra ispred mene. Gledao me je i ljutito i upitao kakva je to galama. Odgovorio sam mu da dvije hiljade studenata PMF-a i Filozofskog fakulteta očajno čeka bonove da mogu uplatiti menzu, a ova nam drugarica zbog nekakvih birokratskih razloga ne da te bonove.
– Kakva birokracija, druže? Zakon je zakon, a zakon se mora poštovati.
– Ma kakav zakon? – odgovorim ja ljutito. To je birokracija. Imamo pravo na bonove, bonovi postoje, a vi nam ih ne date jer se neko odredio nekakav datum. Mi smo došli prije početka predavanja, a ne ranije da bismo šetali po Beogradu i nepotrebno trošili pare.
– Vi ste lenčine i lezilebovići. Naučićemo mi vas pameti – vikao je.
Zazinuo je da još nešto kaže, ali u meni se uz osjećaj gađenja pojavi snažan impuls da to čudovište treba uništiti. Sav sam se napeo i desnom ga šakom toliko snažno udario u bradu da je zateturao. Sve se oko nas uskomešalo, a ovo naše troje su me zgrabili i izgurali iz zgrade. Jedno vrijeme smo šuteći stajali ispred ulaza. Dok su me oni začuđeno promatrali, meni su ruke još drhtale, ali sam se brzo smirivao razmišljajući kako se izvući iz ove zbrke. Nakon kraćeg vremena Barlov mi se obrati:
– Šta Ti bre bi Fićo da udariš onog čoveka i to još potpredsednika, a pred tolikim svetom. Fijoka (zatvor) ti ne gine. I mi ćemo najebati, a nismo ništa postigli.
– Ma nisam ga ja htio udariti, to je šaka sama od sebe uradila, rekao sam šaleći se. Ne bojim se fijoke, a tamo barem neću morati čekati bonove za hranu. Za vas nema opasnosti, jer ja na sebe preuzimam punu odgovornost. Vi me niste mogli spriječiti sve i da ste htjeli – odgovorim ja.
– A šta ćemo sad. Kako ćemo izaći pred one studente koji očekuju da ćemo doći s paketima bonova – upitala je zabrinuto naša drugarica.
– Nećemo na fakultet, nego idemo u Kontrolnu komisiju CK – odgovorih ja. Ta mi je ideja bljesnula u glavi tek kad je ona spomenula susret s onom ogromnom masom jadne studentarije koja nas je očekivala. Zaprepašteno su me pogledali.
“Fićo jesi li lud?! Ako tamo zabrljamo, ne ćemo se nikad izvući”, zabrinuto progovori Barlov. Ako se bojite, ja idem sam. Oni mogu sve brzo rješti, jer kod njih nema špetljanije.
Primio nas je jedan drug, koji je već bio obavješten kakvu smo gužvu napravili. Ukratko sam mu rekao o čemu se radi, a kad je i on počeo govoriti da se zakon mora poštovati ja sam opet podivljao i počeli smo vikati jedan na drugoga. Sjećam se samo da sam mu rekao da zakon vrijedi u zakonom određenim okolnostima, da sam ja jučer pojeo samo pola kilograma dunja, da sam gladan, a kad sam gladan udarit ću i vlastitog oca i oteti mu hranu koju mi ne da samo zato što sam zakasnio.
Ozbiljno me je pogledao i rekao da malo pričekamo i otišao u susjednu kancelariju. Uskoro se kroz zatvorena vrata čula njegovo glasno vikanje na nekoga. Zatim je sve utihnulo i on je izašao nasmiješeno nam govoreći da je dobro što smo se njemu obratili, te da je nesporazum riješen. Zatim nam je rekao da odemo u Ministarstvo (mislim da je rekao) prehrane. Zatim se rukovao s nama uz pozdrav: sretno dugovi. Dobro učite da što prije završite fakultete.
Tamo nas je primio jedan drug, koji je rekao da je već obavješten. Ministar nas je jako lijepo primio. Tumačio je da svi imaju previše posla, pa da je došlo do nesporazuma, a zatim nam rekao da idemo u banku. Direktor banke nas je dočekao na vratima i uveo u kancelariju i rekao da pričekamo dok nam donesu bonove. Popili smo i kavu, a ubrzo je došao jedan mladić s paketom bonova. Zahvalili smo se i otišli. Službenica je paket bonova cijelim putem čvrsto stezala na grudima, a lice joj je zračilo zadovoljstvom. Kad smo stigli u aulu fakulteta ona je visoko u zrak podigla paket, a onda je među studentima nastao urnebes. Netko je viknuo: “Živio Fićo”, a onda se zaorilo dugo skandiranje: “Fićooo, Fićoo, Fićooo…”.
Prvi sam primio svoje bonove i odmah požurio u Zagrebačku ulicu da ih predam i uplatim menzu. Hrana za taj mjesec mi je osigurana, a obzirom da je već bilo prošlo više od pola mjeseca, ostalo mi je i novaca.