Ivan Dobra Žirjanin
Isuse moj, kako dobro znaden Tvoj lik
i kada si propet u kvadru srid zida,
i kada si tamo di triba bit čovik –
u dubini duše ka’ je patnja kida!
I muke su Tvoje meni dobro znane
na Golgoti za nas ča si i’ podnija.
Smiruješ mi pogljed i blažiš mi rane,
al’ dalek je vitar ki bi ih odnija.
Iz zenic tih Tvojih i iz Tvojih vena
blagoslov i ljubav svakoga obajde,
makar te grisima muču o’ malena,
i utihu za bol vazda in pronajde.
A meni svejedno kaplju suze moje
na dlane mi prazne, na ruže uvele;
na refude puzu slideć pute svoje
i lašću se, noću, na svitlu kandele.
Patin poput Tebe, Božji Pravedniče,
ko da nisan njihov? Ko da in nisan naš?
Pa, umisto cviće, sa’ mi zdrača niče.
Ah, doklen će tako? To jedino Ti znaš!