Ivan Dobra Žirjanin
Ariva je barba Toni,
ništo prignut, ali vas sid,
na njemu se eno lašći
novi mu i lipi veštid.
Pripozna’ ćeš njega lako:
valiž su mu pune ruke,
brk mu pušćen naopako,
prave bira on klobuke.
Ti ne moreš znat di gljeda?
je li vesel? je l’ mu muka?
Očalima škurin ne da
da ga vidiš kako tuka.
Al’ ga moreš uočiti
i po motu i po hodu,
i čini se da se ziblje –
naljulja se na svon brodu.
Kolajna mu oko vrata,
mej zubima cigalin je;
na kadeni svoj o’ zlata,
kaj da piše: muškardin je.
Ali samo pari tako,
jer se eno ka’ nagnija,
puno nosi, izdura’ će,
ma još nije njanke sija.
Brižan se je naradija
sve od jutra pa do mraka.
Aj, dosta je vanka bija,
nek’ uhuti lipog zraka!
Nije vajik pati, ziva:
pojija bi i napija,
morbina bi i uživa,
i žen tujih najubija.
Sada mu je dosta svega,
starog broda i tog vorka,
puste skitnje o’ Japana,
do trafiga Navijorka.
Vratija se di je rojen,
ankora mu prst debela:
pasati će s njon kroz selo
svojih Žiraj, kroz Srcela.
U žepu mu svi dolari,
nek’ se najdu za ‘vo vrime,
teško i’ je zaradija
za zadnje mu ove zime.
Ariva je barba Toni,
ništo prignut, ali vas sid,
na njemu se eno lašći
novi mu i lipi veštid..