piše: Vanja Škrobica
(zavičajni govor otoka Čiova, mjesta Slatine)
Zva se Blaž. Bio je bjond, malo krupniji, lipega i veseloga lica, a u uglu jednog oka jema je ka niki madež. Bilo mi je to jako simpatično. Blaž je cili život bija poštar u naše misto. Zašto san se njega sitila? Vidit ćete kad jovi mali tekst pročitate do kraja.
Mlađi svit sigurno ne zna koliko je lokacija prominila naša pošta. Moja sićanja dosežu u prve godine ditinjastva kad je poštanski ured bija u današnjoj Ribarskoj ulici u kući Kostović. Do ureda smo se morali penjat skalama priko balature.
Te se prostorije sićan kroz maglu: bija je drveni pod, stakleni šalter je bija visoko, a ja sitna i nisan znala ča se iza njega krije. Samo pamtin veliku poštansku vagu za pakete u jednemu kantuni i kad bi barba Blaž svon forcon udrija žig na marku pisma ča bi ga moja mama donila impoštat tati na brod. Nakon toga pošta se priselila u prizemlje kuće poštara Blaža. Te se prostorije malo bolje sićan, bila je u prizemlju pa jopet pantin poštansku vagu u kantunu.
U pošti se moglo kupiti bile i plave kuverte. Nikor ni volija dobit plave jer su one značile poziv u vojsku, na sud ili miliciju. Još ni bilo telefonske mreže po kućama. Nikor nikoga gotovo nije ni zva. A oni stari crni telefon koji je dupera barba Blaž bija je za hitne i važne događaje, za primit telegram… Nikako mi se ni sviđa njegov zvuk, a ni mi bilo ni jasno kako barba Blaž čuje kroz slušalicu tamo nikoga puno daleko.
Barba Blaž je radija skoro cili dan. Bija je i poštanski službenik i pismonoša. Poštu nije raznosija samo po našemu mistu, vengo i u Arbaniju. Nije on jema ni bičikletu, a kamoli motor, vespu joli auto. U Arbaniju je pješačija neasfaltiranim putem liti i zimi 3-4 kilometra tamo, pa jopet nazad. I ni se žalija ni na kišu, ni na blato, a ni mu smeta ni litnji zvizdan.
Svake večeri bi barba Blaž ispraznija kašetu s pismima, ispečatira bi kuverte, pažljivo ih stavija u vriću i zaveza je, zatvorija bi je ničim crvenim ča bi otopija na šuferin. Ujutro je vriću rano, već oko 6.00 nosija na porat. Dočeka bi „Jadrolinijin“ brod ča je naviga iz Drvenika, priko Trogira i Slatina do Splita i nazad popodne. Barba poštar bi uvatija cimu ča bi bacija mornar i veza je za kolonu. Cima je uvik bila mokra pa kad bi opalila zimi smrznute ruke barbe poštara, ni mu bilo lako. Ali mora je on pomoć da brod po jugu ili buri bude sigurno vezan da bi slatinske mlikarice mogle sigurno priko daske ulist u brod i da još ukrcaju konistru salate ili mlade patade. Sve su one išle na pazar, borile se za obitelj dok su im muži bili ili pomorci ili ribari.
I kad bi brod partija put Splita, zaputija bi se naš poštijer put svoje pošte. Možda je puten razmišlja o pismima koja putuju daleko, možda je nagađa što u njima piše. A možda je razmišlja o tome kako nikad ni falija dat pismo pogrešnoj osobi jer u mistu je bilo puni judi istoga imena i prezimena.
Popdne oko 14.00 poštijer je jopet bija na velome mulu. Mora je preuzet vriću pisam ča bi je poslali iz Splita, doma bi sve pregleda i hitne pošiljke odma popodne podilija. Koju godinu pri umorovljenja, pošta se priselila u novu zgradu (u kojoj je i sada), dobila je novu opremu, telefonske kabine… Ali barba Blaž je mora u mirovinu. I dalje mu je osta nadimak „poštijer“.
A onda, jedne godine Gospodnje, u lito, barba Blaž je prilega iza obida, i više se ni probudija.
A pošta? U njoj su se sve ove godine izminili poštanski službenici i pismonoše. Misto je nareslo 2- 3 puta, dobili smo telefone. Mještani u poštu odu po mirovinu i podmirit račune. A u pošti se sve manje kupuju pisma i marke, možda koju razglednicu pošalju turisti. I telefonske kabine ne rade jer sad jemamo mobitele i kućne telefone. Ali zato u pošti možemo kupit svašta: od svića za groblje pa do knjiga i oćala.
Današnje pismonoše ne poznaju sumještane ka ča ih je zna barba Blaž. Oni pošiljke ubacuju u poštanske škatule na kućama. Nima više onoga ugodnoga razgovora ka ča ih je stari poštar vodija. A ovega lita čujen da će pošta radit zimi pola radnog vrimena, a samo liti puno vrime.
Zato ako svratite u poštu, bacite pogled na staru poštansku vagu ča još uvik stoji u kantunu. To je sve ča je još ostalo osim lipe uspomene na Blaža poštijera.
(2013.)