piše: Joso Špionjak
„Bako, bitte, upali mi Fernseher!“ – moljaka Raphael.
„Ma, ne znam ja kako se pali televizija“- izvlači se baka.
„Znam ja. Dobavi ti meni daljinski“ – uzvraća Raphael pobjedonosno.
Nerazdvojni su ti njih dvoje.
Nikakvo čudo.
Dok je Raphaelova mama uspješno vodila bitku oko ispita na univerzitetu, baka je često priskakala u pomoć i pazila na unuka.
Tako je Raphael otkrivao tajne bakine kuhinje, išao u šetnju i slušao bajke za laku noć.
Ta dječja radoznalost, veseli glas i prirodna umiljatost koristili su baki više nego, zajednički uzeto, sve kemoterapije i lijekovi moderne medicine.
Raphael je u međuvremenu postao strastveni sakupljač dinosaurija.
„Djed, znaš, meteorit je eingeschlagen (udario) u Erde (zemlju) i dinosauriji su ausgestorben (izumrli) – govori mi sav uzbuđen u prirodoslovnom muzeju neki dan.
„Onda su se oni verwandelt u Spielzeug (pretvorili u igračke)“ – dodaje znalački.
Tko ne bi sad tog malog znanstvenika nagradio jednom novom figurom?
Ponosno je prezentirao poveliku kolekciju svome rođaku koji je u približnoj starosti kao i on. Objašnjavao mu je koji su od njih bili mesožderi, koji su bili biljojedi i sve što je do sada čuo o tim stvorenjima
Međutim, kad je ovaj masnim prstima zgrabio jednu figuru, Raphael ga je, ni pet ni šest, ćušnuo po glavi.
To nije promaklo maminom budnom oku i uslijedila je kazna.
Kažnjenik je morao stajati u kutu sobe.
U tom momentu je baka nazvala telefonom.
„Gdje je moje zlato?“ – htjela je znati.
„Nije bio dobar. Ali, evo neka ti sam kaže“ – odgovorila je mama i pružila telefon Raphaelu.
„Raphaele, što se dogodilo?“ – upitala je baka.
Na trenutak je zavladala mrtva tišina.
Potom se začuo tihi i gotovo plačni Raphaelov glas:
„Da habe ich keine Antwort“ (Nemam odgovor).