Sven Adam Ewin
Prvo zapalim prozu. I prozu i svu njenu
Fabularnu strukturu (eksplicitnu do bola).
Pa potom poeziju: praznu i uvijenu
U sedamsto i sedam… plus sedam staniola.
I sve na stolu palim. Sve gori u plamenu.
Da ništa ne ostane – ja skidam se dogola.
Moj pepeo će vjetar otpuhati u trenu
I sav taj slatki nered: intimu s moga stola.
I ništa ostat neće. Baš ništa! Zero. Nula.
I nitko, nikad, ništa – neće saznat o meni.
No jedna moja pjesma mislim da to je čula.
I dok su dvori moj bili još rastaljeni.
U vrelu, meku stijenu – verse je utisnula.
I to što čitaš, to je… njen otisak u stijeni