tekst: Vanja Škrobica
Badnji dan. Grad pun šušura, glazba trešti sa svakog kantuna. Kafići puni, čovik nima di sist.
Našla sam praznu šentadu, bacila pogled na more, pa mi se vratile slike iz ditinjstva.
Stanovali smo blizu sv. Josipa u Sukoišanskoj. Do tada san jaslice vidila samo u crikvi, a onda su mi tamošnji fratri darovali prve male jaslice: Josip, Marija, Isus, kravica, tovarčić i par ovčica.
Brat i ja smo na Turskoj kuli, tamo prema škveru, naši malu boriku i doma je okitili bonbonima u šarenoj, svilenoj karti.
Kako li smo bili sritni u našem malom podstanarskom podrumskom stanu dok se iz obližnje crikvice čulo “Radujte se narodi”.
Šetajuci jučer gradon sitila san se kako san s mamom obilazila spli’ske crikve i kako smo birale najlipše jaslice. Nikako su često jaslice u Ancela u Ćiril Metodovoj bile među najbojima… majtoplije, živopisne.
Mnogi’ judi iz moga ditinjstva više nima, a i svit se nikako prominija. Nikad toliko siromašnih, nikad ni toliko bogatih! Tribalo je jučer samo boje promatrat svit: jedni izlaze iz skupih dućana dok spli’ska show i poduzetnička scena ispija kave “ispred banke”. Na drugoj strani judi u redu na Prokurativama čekadu porciju bakalara, prosjaci dežuraju na najprometnijim kantunima, a neki su s glavon u kontejneru u potrazi za bocom. I zapitala san se kako li će osamljeni, napušteni, nezaposleni i bolesni proći ove blagdanske dane…
I jesan li dovoljno oprala savjest sitnom donacijom i davanjem novčića prosjaku?
Nisan.
I zato i ovega Božića čeznen za onin danima u podstanarskon malom i skromnom, ali sretnijem stanu moga ditinjstva.