MATIJEVO U GARČINU

piše: Slavica Jurčić
Iako smo taj dan imali puno obveza, kontrolu kod alergologa i kupovinu osnovnih potrepština, ipak smo oko podne moj suprug i ja odlučili  otići na kirvaj kod moje tete Marice u Garčin.

Srce mi je jače zakucalo i osjećala sam radost što ću ju posjetiti i vidjeti svoju najužu obitelj.

Moja mama, ujna i njih još nekoliko, pomažu teti svake godine oko kolača i spremanja ručka.

Naravno, mi dolazimo prvi, iako najdalje živimo. Od Stupnika do Garčina ima oko 35 kilometara. Dočekao nas je moj bratić Tomica koji je domaćin ove kuće. Tetak je umro pred rat i teta je preko dvadeset godina u crnini.

“Seko moja!” oslovljava me bratić, a ja mu dajem košaricu s grožđem.

Njihovo dvorište je puno cvijeća. Drugo dvorište je puno domaćih životinja od kojih gusak Gavrilo ima najbolju zadaću.  Čuva domaćinstvo i javlja kada netko prolazi.

Ulazim  u ljetnu kuhinju i tražim moju vrijednu tetu. Ona se brine da ručak bude na vrijeme gotov. Evo je u špajzu! Ide po kruh. Ulazim  tamo da vidim je li sve onako kao u mom djetinjstvu.

A kad tamo, kauč sa šlinganim jastucima! Bratić mi pokazuje kako su krečili i spremali za kirvaj.

U tom špajzu smo se puno puta on i ja znali skriti i iz ladičara vaditi ‘šape’ i ‘londonere’, ali paziti da nas nitko ne vidi.

Teta nosi neku sjetu u svojim očima. Pomaže ona kome god stigne. Tako je bilo i za vrijeme Domovinskog rata.

Njena kćer se udala u Bogdanovce kod Vukovara i svi  koji su spašavali goli život našli su utočište u tetkinoj  kući.

Jednom prilikom smo  svratili k njoj i zatekli puno žena i male djece. Muškarci su ih dovezli i ostavili, a oni su se vratili braniti svoje domove.

Nikada nije požalila što je primila pod svoj krov ove ljude. Oni su joj i danas zahvalni, a ona je sretna što im je pomogla kada im je bilo najteže.

Zove ona sve za trpezu. Stigao moj ujak i tetini unuci koji su sada već odrasli ljudi. Tu je i dragi zet koji nas zabavlja.

Stiže za stol juha koja je vruća i u šali kažemo da su kuvačice bile ljute kada su je kuhale. Tu je i kuhano meso i sos, sarma, filovana paprika i pečenka. Sve smo mi to morali probati. Nismo odbili jer bio bi to grijeh.

Na kraju stižu kava i kolači. Razgovor  za stolom je ugodan, nema politike i tračeva. Pitaju me za moje dečke, ali oni od obveza nisu stigli na kirvaj.

Moja teta je sve ove godine držala do tradicije, a najviše do ljudi i obitelji, da se vidimo i skupimo, popričamo… a najbitnije da se volimo i poštujemo.

Iako su je često morile nedaće, ona nije izgubila ljudskost,  sačuvala je svoje dostojanstvo i skupila  svoju obitelj oko sebe.

Nadam se da ćemo se mi mlađi znati nositi s problemima kao što to čini ona.

Na odlasku mi daje punu košaricu milosti: kolače, pečenku, nekoliko mandarina i limuna.

„Do godine!“  mislim ja.  „Samo nek’ je zdravlja i lijepih običaja!“