tekst: Marko Jareb
Jedna profesorica je govorila kako se pola njenog ispita može spremiti učeći dok se čeka gradski autobus.
Ta ista profesorica je jednoj studentici na ispitu rekla: „Pričajte, samo pričajte kolegice, uživam vas slušati“. Inače ta je studentica bila iz Mostara i govorila je poznatim mostarskim razgovjetnim naglaskom.
Nakon ispita ta je studentica rekla: „Ja ne znam što ću više govoriti, a profesorica mi kaže da samo pričam”.
Danas mladi nikoga ne slušaju i ništa ne pitaju, samo voze svoje. Baš mi ističe kolegica kako je uvijek nešto pitala starije kolege u zbornici, vezano za struku. Pa u jednom momentu kaže: „Mene danas nitko ne pita ništa, ovi mladi misle kako su najpametniji“.
Ja joj kažem: „Kad nešto pitaš, moraš znati što ćeš pitati“.
Potom će ona meni i kolegi kraj mene: „I vi ste pametniji nego li ja, pričam bezvezne stvari“.
Koliko je bitno nešto pitati nekoga samo da pitaš ili koliko je važno nešto pričati, samo da pričaš?
Je li lako pričati o nečemu i ništa ne reći?
Koliko je trenutno to trend u našoj javnosti?
Možemo li učiti na autobusnoj postaji čekajući svoj autobus?
Opažate li, dragi ljudi, kako polako odumiru riječi govoriti, razgovarati, izricati… Moj me profesor hrvatskoga jezika (Slavonac!!!) u gimnaziji učio da se pričaju priče, a da ljudi govore, razgovaraju, izriču…
U povijest jezika otjerali smo npr. riječ rado. Pokušajte je naći u novinama, čuti na radiju ili na TV. Nema je. Neka mi nitko ne zamjeri…
Zato nije važno puno pričati,već je važnija kvaliteta izpričanoga.