(Iz knjige Divani iz Sonte)
piše: Ruža Silađev
„Sveti Petar na Petrovo nosi puno krilo jabuka. Andželići stoju u redu i čeku da jim on podili. Čija mater pri reda, pri Petrova, ji jabuka taj bude zadnji u redu.“
Svaka Šokica u Sonte i dan danas koja je saranila dite jako ata da ne jide jabuka do Petrova. Prija nije bilo jabuka još od jesenas. Ne što su se metale na šifoner pojile su se do Božića. Ubardala je svaka mater šta su stari kazivali. Nikaka želja za jilom nije mogla prikršit adet iz starina.
Ritko kad da ne urodi jabuka petrovača, bilo da je slatkača, jel kiseljača. Ako to i bude, svejedno se u kuće notaj dan mora imat jabuka petrovača. Ko je imo drvo jako je bilo dobro dilit svakomu ko nema. Jilo se jabuka od ujtru do uveče. Na Petrovo se nije slobodno bacat jabukama, jel će padat led. Nije bilo voćke bogzna … Di koja duda, jel ti zerdelija, a časkom se sve poji. Bilo usta više neg duda!
Ondak se jedva čekalo Petrovo. Peklo se ukiselo gibanice i pite jabukama. Subotom se kupi frtalj šećera i jedan kvas. Od toga frtalja, prava reduša gleda da malo ostane i za drugi put. Dicama oće ispadat zubi od priviše šećera, a još gibanica ne bi bila ni udesna. Napravi se debela ko noga. Al, par! I već potli podne nema gibanice! A, di bi i bilo kad je bilo dice po sokakeva, više neg’ jabuka na grana!
Kod nas ima puno Petara i Pavla. Tako jim se piše, a zovu se Pere, Pave i Paje. Pera Grcin, Pera Buvin, Pera Carićov, Pera Barunov … Pava Čendešov, Pava Lešin, Pava Trnovcov, Pava Kuručev, Paja Žiškov, Paja Opacin, Paja Šestanov, Paja Dupankin …Ta ima ji i ima! A, kad ji ima onda je red i čestitat jim imendan. Zašto se žencko ime Pavka, koje je isto često u Sonte, ne slavi i ne čestita nije poznato.Isto tako žencko ime Petra nije postojalo kod nas.
Prija se išlo rano ujtru u kuću di ima Pera, Pava, Paja… Ništa se nije nosilo osim dobre volje i čistoga srca. Živijo! Nuz čašicu rakije. Ako je bolji gazda onda dvi. Tako se to obavi rano do male mise. Da se niko ne uvridi. Da svakomu bude pravo.
U crkvu se obavezno išlo. Kaki je to svetac ako ne ideš u crkvu!? Najviše je bilo svita na velike mise. Matere su vako svitovale dicu: U crkvu se ulazi na velika vrata. Izlazi na koja oćeš. Bila su prija, sa svake bočne strane u naše crkve Sveti Lovra, mala vrata.
Potli prvoga zvona u devet sati triba bit sprimit. U frtalj deset krećeš u crkvu. Na drugomu zvonu u polak deset triba da si na po puta. U tri frtalja deset kad zazvoni “Svi troj” triba da si u crkve na tvojemu mistu. Crkva iskitita ćilimima, orgule sviru, gosponoše pivu. Ori se: „Danas nam je uspomena Svetog Petra, Svetog Pavla …“ Svit umit u najmerisavijemu sapunu što se ima u kuće. Urediti u posvečana ruva, što god se bolje i lipše može. Zna se kako. Siromaški, a iroški!
Sa mise pravac doma. Da se gušče ne oladi. Prvo živo što je bilo u to doba za zaklat i pojist su bili guščići. Puno selo gusaka. Ne triba troška za nji. Samo ji tiraj na pašu i baci maličicko kukuruza. Rastu ko iz vode. I tako za Petrovo se peku guščići. Od sitneži se napravi supa. Nikada više guskino meso nije tako lipo ko na Petrovo. Ni slatkače, ni kiseljače, koje cili taj dan jimo ne budu više take.
Puno toga više nije ko što je bilo.
Samo Petar … Petar je stina. Stina našega postojavanja. Stina našega opstojavanja. Ta tvrda stina ostala je ista.