Ivan Dobra Žirjanin
Dunboko urizan u žile mi, tilo,
osićan sveg tebe i te moje stare,
najlipše si čudo k’o mi se desilo
ka’ je dite kljeklo pri’ tvoje oltare.
I ka’ su ti drugi okrenili škinu,
i ka’ nima nikog ki će ti zvoniti,
i ka’ nima koga da pomakne stinu,
ljubav će te moja sve do greba sniti.
Opartili ki su šabate sterali
priko vesal i štang u tvojin valami;
po Jajnim Vrsima ki su se verali
i živote ki su dali maretami.
Sigurno sa’ znaden da ću priživiti
sri’ tvojega krila, cvite u pitaru,
ljubav će me naša navike hraniti.
jer te jušto volin kajno mater staru!