Marica Žanetić Malenica
Toplim dlanom punim šarenih i krhkih sanja
onako u prolazu obujmila bih mu nožni palac
što sjaji se od dodira mnogih tražioca sreće
i na kojemu mala mi ruka činila se još manja.
Pitam se što me je gonilo da bez broja puta
uz brončani kip cijedim ranjivu nutrinu
jesam li i ja očekivala da sreća pada s neba
dok trljala sam prst ispod hladnih mu skuta.
Poput neplodna zrnevlja, rasipale su se uzalud
moje želje pred njegove noge, al’ mudri biskup
reć’ mi je htio da gospodarica svoje sam sreće
i nek’ mi srce kaže s kim ću, kada, kako i kud.
Odavna već ne trljam palac Grguru Ninskom,
brižnom čuvaru Zlatnih vrata palače carske
tek na pozdrav mahnem velebnom srećonoši
dok prohodim uz njega kaletom splitskom.
(iz zbirke „Split na dlanu“)