piše: Ivan Tumbas
Tužna je ova priča koju sam čuo je od mojeg pokojnog dide Ivše, prija tušta godina. Pripovitka je kako je jedan Bunjevac, u ono vrime, prošo kalvariju.
Po stazi uz kaldrmisani sokak koraca mladi svećenik. Duboko je zamišljen. Cigurno razmatra kaku važnu stvar. U ruki mu tanka crno lakirana batinica sa drškom od kosti, koju mirno i jednako diže i spušta u znak duševne i tilesne sabranosti. Kako se put penjo gori, kad je stigo na brig zaustavio se. Skine šešir i otare uznojeno čelo.
Prileti pogledom naokolo i najposli mu pogled zapne za široku i dugačku dolinu koja mu je ležala s live strane i pružala se s bujnom zelenom travom i šarolikim cvićem ko šareno obojadisan čarobni sag. Pogledom potraži i selo, di je vršio duhovnu pastvu i s nikim nutarnjim zadovoljstvom ustanovi da selo izgleda pitomo sa tim vitkim toranom i čistim sačuvanim i održavanim kućama i sokacima. Nakon tog nastavi šetnju. Istina je da je mislio samo do ovoga briga doć, al ga štogod tiralo da ode dalje.
Jedva napravi kaki sto koraka kad nuz put u jendeku spazi pozamašan naramak trnja, koji se tog momenta i pomako. Težak uzdah a ponda bolno jecanje i stenjanje začu iz smotka, koji je zaustavio svećenika. Prislušne pa se spušti u jendek i sagne nad smotak. Ispruži ruku i razgura trnje di je slutio da je obraz. Trgne ruku i odjedared ga prođu zrnci cilim tilom.
„Ko ste vi čovče?“ zapita svećenik. Odgovora nema. Nanovo zapita:
„Dobri čovče, ko ste?“
Tijo i nesigurnim glasom taj odgovori:
„Pomoć, moram umrit.“
Sad ga svećenik malo bolje pogleda. Čelo mu oblio znoj, lice blido, oči zacaklile, usne pomodrile. Jasni znakovi da je nastala konačna smrtna borba.
Svećenik se siti svoje dužnosti i zato naglo upita:
„Jeste l’ katolik?“
„Jesam.“
„Ja sam svećenik. Valjalo bi da vas ispovidim.“
„Bogu fala!“ šapne čovik.
Teškom mukom al sabrano odgovori na pitanja i svećenik ga odriši od grija.
„Fala Bogu!“ šapne još tiše putnik.
„Dragi brate!“ reče na to svećenik, „Ja ću sada u selo i poslaću kola rad tebe al mi prija tog kaži ko si, otkaleg dolaziš i di ćeš?“
Uz veliki napor odvrati putnik:
„Za ime ne pitajte! Jedan sam od tušta Bunjevački Rvata koji su na silu poslati u Galiciju ratovat za nike tuđe ideale i koji se broje pod imenom neznani junak. Barem da sam poginio ko zarobljenik di sam pritrpio muke jednoga čistilišta. Al me srce vuklo kući, ženi i dici svojoj. Silne mi nevolje pripričivale put, al mi životna snaga sve nadjačala. Vratio sam se kući ko prosjak. Dočepo sam se svog rođenog praga. Bar da to nisam uradio! Vidio sam svoju ženu opkoljenu sitnom dičicom i razumio od nje, da sam davno poginio a ona se nanovo vinčala. Od tog dana iđem okolo i tražim smrt. Nosim u srcu tajnu koja me žegla i pekla dok na kraju evo i izgorih. Nadvlado sam samog sebe, rad tuđeg blaženstva. Pobjeda je blizo!”
„Ipak, ako umrete“, nastavi svećenik, „šta da vam se napiše na križ i kako da vas umatičimo?“
„Na križ mi pišite: Neznani junak B…..c, al javite poglavarstvu da je gazda pod kućnim salašom brojom sedamdesetsedam doista umro. Umro na putu u jendeku u svom sokaku. Rat me nije mogo svladati, petgodišnje zarobljeništvo nije me satrlo u Sibiru, al tuga za razorenim gnizdom samlila me za godinu dana.”
„Gospodin Bog bio s tobom!“ reče svećenik ganuto, „Iđem da ti pošaljem štogod okripljujuće i kola. Budi jak i nadalje i junačkim srcom dovrši svoj boj! Divim ti se, mučeniče ljubavi! S Bogom!”
Dok nisu došla kola do nesrićnika bio je već mrtav. Usne su mu bile razvučene u blaženi smišak. Smišak samoprigorni mučenika. Na križu mu piše: „Neznani junak B…..c.“ Tačno po njegovoj želji.
Poklem je nesrićnik dobrim prid smrt proglašen zvanično mrtvim svećenik nije dao nigdi da se javlja o njegovoj smrti. Ovako je miran i neznani junak, jedan u nizu Bunjevaca koji su ostavili svoje kosti na tuđoj zemlji, a mirni su i oni zbog koji je samovoljno spalio samog sebe na lomači svojevoljne požrtvovnosti.
Da, taki smo mi Bunjevački Rvati, uvik tvrda srca, tiji, uspravna stasa, čvrste ruke, jakog poglida.
To je jedna pripovitka u nizu slični.