Ivan Dobra Žirjanin
Ka’ zapušu bure, juga,
suza za suzon se toči,
obavije srce tuga,
a duša mi put već sroči.
U mislima vazda stoju:
krunica i Božja volja;
oca vidin, mater svoju
i kuću mi usri’ školja.
Kućo moja, dome mili,
sve smo blago tebi dali,
ka’ smo tamo sritni bili
i u slozi svi živili.
Postelja nan još tu vapi,
i lancuni rakamani;
i najde se mista kapi,
i ki budel mriž armani.
U tujini sve mi pati,
pa se moran parićati
i na put se odma dati:
bolje ću se osićati.
Evo greden, ča ću stati,
zovu stari, didovina,
samo nek’ me srića prati,
a ne miga JUGOVINA!