Jelena Stanojčić
Ne volim te, vjetre!
I zbog toga što me jutros
Onako drsko probudi
Lupajući u moje rolete.
Ne volim te!
Jer si kao razigrani ždrijebac
Jak i snažan.
Ječiš i ržeš, sav odvažan.
Ne volim tvoje zviždanje ni tvoj fijuk,
Tvoju brzinu i tvoju silovitost
I misli mi mrsiš
Pa mi u glavi košmar praviš…
Ne volim te, vjetre!
Jer mi drsko svoje prste zaplićeš
U kosu i mrsiš je,
Šibaš me po licu bez milosti,
Oči zatvaraš, korake saplićeš…
…nikad nisi moj vjetar… u leđa!
Ne volim te!
Želim da profijučeš,
Da me zaobiđeš
U širokom luku,
U muklom muku
I da me ne takneš
Ni dodirom ni zvukom!
Morao bi biti
Mio i blag
Da bi bio mi drag.
Iz zbirke „Ples ljubavi“