Jelena Stanojčić
Neki bliski ljudi ponekad izgube uši
Pa nas ne čuju
A onda mi, darovani obzirnošću,
Ne želimo im reći da oni nemaju uši
Jer nam ne bi povjerovali.
Neke laži se daleko bolje čuju od
Nekih istina.
Sa laži se može izaći na kraj,
Ali što ćemo s istinom?
Ona nas ozljeđuje, vrijeđa, osporava, boli…
Samo ne pročišćava.
Neke ljubavi su kratkog daha
Jer se ljubav izmišlja.
Postoje satovi koji opominju
i ne zaustavljaju se u vremenu.
I ne kvare se. Nikada!
A kad se i zaustave, nikad ne vraćaju
Vrijeme unatrag.
Neki bliski ljudi najednom nam postanu stranci,
Poznanici, neuspjeli mozaici duše!
Neke laži se otkriju, ogole, zateturaju…
Neke nikad ne porumene, jer nemaju lice.
Neke istine nisu više zaprljane, zakučaste.
Neke ljubavi i neka prijateljstva
Zapečate se stavljenjem točke iznad i.
I onda, kao da ih više nema, kao da su umrli.
I bude mi tužna takva smrt.
I dođe mi da plačem, ponekad.
07./2019.