NAŠ JEZIK ZA JEDAN EURO

SUSRETI
piše: Emil Cipar
-A znaju li tvoja djeca naš jezik, ili su se i oni pošvabili? Pita me poznanica Seka, koju sretoh nedavno na Trödelmarktu u Remscheidu u Njemačkoj i koju nisam vidio godinama. -Mi smo našega Milana naučili da dobro govori naš jezik, skoro se ne primeti kad dođe dole da nije naš.
-Gdje misliš „dolje“ Seko? U Srbiji, ili u Zadru?
-E jebem ga …sad i ti. Ma mislim kad dođe dole u Jugu svejedno gde da dođe. A mogu ti reći da baš ni ne idemo često. Mirko bio negdepre kod svojih u Zadru. Oće da proda kuću, al’ nemaju ljudi para. A i šta će nam dve kuće. Gde ti ono živiš? …u Brodu? Eeee …znam gde je to. Pre smo znali da zastanemo kod onu ribarsku kuću …moglo tamo lepo da se jede.

–Ma bilo pre sve puno bolje. Niko te nije pitao ko si i odakle si. Sada svet naprosto izludeo. Mome Milanu govorili u školi i četnik i ustaša. Za hrvatsku decu bio četnik, a za srpsku ustaša. Šta bre zna dete šta su to četnici i ustaše? I komšije okrenule leđa. Onaj Zdravko, radio s Mirkom zajedno bili bre u upravi jugoslovenskog kluba nekada …i kad je počeo rat počeo da ga izbegava. Ovi opet moji iz Pazove, počeli mene da izbegavaju. A da znaš samo šta mi iza leđa govore …kuku lele!
-Pa dobro Seko s kim se družite sada?
-Ma sa Turcima i Rusima. Znaš kaki su to ljudi? Ma neće te taj zajebati. Prošle godine smo bili na odmoru u Turskoj. Znaš kako je tamo lepo …mnogo lepše nego kod nas. Jest mora da se ide avionom, ali nije to tako ni skupo. A nikad se i nisam u životi tako odmorila kao tamo.
Seka i Mirko su naši nekadašnji susjedi. Upoznali su se i oženili u Njemačkoj i imaju sina Milana. Seka je rodom iz okolice Čačka, a Mirko je iz zadarskog zaleđa. Bili su uzori jugoslavenskog građanina i Mirko je godinama bio predsjednik mjesnog jugoslavenskog kluba. Napravili su kuću u Staroj Pazovi i kuću na Pašmanu. Sin Milan izučio je automehaničarski zanat i kanio u Staroj Pazovi otvoriti mehaničku radionicu.
-Samo da mi ne oženi Švabicu! Kako ću s njom da se sporazumem …govorila je Seka često.

-Kako je Mirko? Je li se Milan oženio? Pitam Seku.
-Mirko ti sad radi u neku fremd-firmu! Ma nema ništa …slaba plaća, ali šta ćeš …mora da se radi. A Milan se nije oženio. Živi sa neku Švabicu …retko navraća.

Razgovor sa Sekom u prolazu završio brzo. Sve što si imasmo reći …rekosmo. Naravno da nismo spominjali  neugodne događaje s početka 90-tih kada ni Seka ni njen muž Mirko nisu krili neprijateljstvo i kada su me kod lokalnih vlasti u Remscheidu pokušali diskriminirati. Bilo …prošlo, nisam zlopamtilo.
A baš tada je bila isto tema jezik …naš jezik kako Seka reče.
Postojala je dotada takozvana Jugoslavenska dopunska škola. Djeca su u njoj učila „jugoslovenski“, ili „naš jezik“. Učiteljice u jugoslavenskoj školi izabrane su „po ključu“. Jedna iz Hrvatske, jedna iz Srbije. Slučajno, ili namjerno …Hrvatica Emilija bila je veća Jugoslavenka od Srpkinje gospođe Nenadov.
Veći broj Hrvata u Remscheidu nije slao djecu u dopunsku školu, pa je učiteljicama nedostajao potreban broj učenika. Jedna od njih je postala višak.
I sada je nastala prljava zakulisna igra. Vodstvo Jugoslovenskog kluba htjelo je po svaku cijenu da Emilija ostane, a hrvatsko društvo Croatia-Remscheid je uravo to htjelo spriječiti. Nije nam bilo toliko stalo do dopunske nastave, ali htjeli smo skrenuti Nijemcima pažnju da ne postoji jugoslavenski jezik. U objede na račun Hrvata uključili su se Emilija i Mirko. Pod krinkom legimiteta koje im navodno daje njihova pripadnost hrvatskom narodu, pokušali su sve moguće da hrvatsku zajednicu diskriminiraju i da joj dodijele nacionalistički žig.
–Pa šta bre hoćeš …obrati mi se Seka jednoga dana …pa Emilija je Hrvatica!
–U svakom žitu ima kukolja Seko. Emilija jest Hrvatica, ali muž joj je okorjeli udbaš.
–Pazi ti šta govoriš! Nama je važno da deca nauče naš jezik i svejedno nam je ko ga predaje.

Puno godina je prošlo otada. Djeca o kojoj se nekada radilo odrasli su ljudi. Njemački im je jezik kojim se služe, a hrvatski, srpski ili „naš jezik“ upotrebljavaju samo ponekad. Ostale su samo uspomene i iskustva. I činjenica da se ni Emilija ni Mirko ni Seka nisu usrećili sa njihovim jugoslavenskim jezikom ili „našim jezikom“, kojega su im nekada bila puna usta.

Priča ne bi bila priča da nema pouku, a ona se sadrži u jednoj rečenici gospođe Nenadov, druge učiteljice tada u Remscheidu. Ona nikad nije krila da je Srpkinja i nikada nije tvrdila da su hrvatski i srpski jedan jezik. Ona je pred njemačkim školskim vlastima izjavila: -Ne postoji jugoslovenski jezik, kao što ne postoji jugoslovenska književnost. Prisilno stvaranje jednog jezika ne vodi dobru. Trebamo priznati svakoj naciji pravo na njen jezik.
Na te mudre riječi iskusne prosvjetne radnice oglušiše se tada mnogi u Remscheidu. Gospođa Nenadov je zbog tih riječi postala tehnološki višak i dostojanstveno je otišla u prijevremenu skromnu mirovinu, ali je ipak ostala u ugodnom sjećanju svima koji su imali sreću upoznati ju.

O tome razmišljam nakon razgovora sa Sekom na buvljaku u Remscheidu. U ovom jezičnom Babilonu na kojemu se nekadašnje vrijednosti prodaju za jedan euro, nudi se negdje i jugoslovenski jezik. I on je izgubio svaki značaj i traži svoga nostalgičara, kojemu neće biti žao izdvojiti za njega jedan euro, ali čini mi se da to neće učiniti čak ni Seka.