Ivan Tumbas
Na rubu ravnice, gdi vitar se širi,
stoji salaš stari, što vrime ga miri.
Krov mu od trske otruo, prozorčići mali,
tu spokoj i duša jedno su se zdali.
.
U zoru pivac pismom dan pozdravlja,
s vitrom u krošnjama tišina se javlja.
Šum polja zlatnih, šapat zrilog žita,
salaš priča priče, nikad ih ne skita.
Konji u daljini, dok galop ih vodi,
pas na basamagi drima, u večeri hodi.
Miris sveže trave i dima iz peći,
salaš je zakletva, gde srce se liči.
Tu je vrime stalo, al’ živi u svemu,
u škripi stare klupe, a opaklije više nema.
Generacije mnoge basamagu su mu prišle,
svaka je ponešto u temelje splela.
O, salašu dragi, u duši si s nama,
tvoj mir nas vraća, kad smo u tamama.
Gdi god da odemo, ti si dom iz snova,
salaš si vična priča našeg roda.
