Ruža Zubac-Ištuk
Jutros su moje misli sporije
od izdisaja usnulih dalija u vrtu.
Umorne ruke šamaraju mi lice pred ogledalom
kapljicama ledene vode.
Gluhoća bila nosi me u život
među bljesak sunca s ubožnim trepavicama,
prasak presahnulog jezika skriva u poljubac
dodir usana i napukle šalice.
Listam razjedinjenu osobnost vremena.
Ništa ne piše o prividu koji spaja
lažnu čednost u očima svemogućih
i krv na licu krvavom krunom okrunjenih.
Tražim imena i prezimena iza zastora
onih koji otuđiše kruh svagdanji.
Evo ih!
Smiju mi se s bolesne visine
lažnim obećanjima kroz Judin poljubac.