PJESME O GRADOVIMA
Sonja Smolec
Budile me crkve kad je šesta ura,
i onako u snu, sve se dobro čuje.
Koliko li ih je, još se i sad pitam,
i koje je od njih zvono svetog Duje?
Dok noć polako klizi ispred zore
dočekao Split me raširenih ruku.
Očima me plavim dozivalo more
i još tako snenu odvelo u luku.
Grad polako diše al živi duboko
tiho pjeva klapa o ljubavi i jadu.
Na rivi maestral cjeliva mi oko,
odlazim, dio mene ostaje u gradu.
To je Split, ali ni to nije više onaj Split kojeg ja sa kraja 50-ti poznam.
Taj i takav Split definitivno nije više tu. Sv Duje, Peristil i Vestibil su tu, ali tamo djeca ne smiju više igrati balun i zato Hajduk više nije Hajduk.
Onaj tko poznaje stari Split, će žaliti i žali za tim dobrim starim vremenima.
Nima Splita do Splita.