HOĆEŠ, NEĆEŠ!

ČUKINE PRIČE   …Iz naše arhive/ objavljeno 27.11.2011./
piše: Jacky, alias Čuko
Draga moja teta Sonja,
Nisam ti se dugo javljao, jer vidim nisam ni potreban. A to baš nije fino …mogu ti reći. Prije par godina, sad ne znam ti ja te ljudske godine, koliko ih je bilo …ali prije nekog vremena kad nisi imala dopisnika, onda i Čuko bio dobar. Piši Čuko …super su tvoje reportaže! …pa Čuko ovo, pa Čuko ono…

Znam ja da nisam baš neki pisac, ali toliko koliko zna moj gazda, znam i ja. I još puno više nego on. Samo što sam ja pas, pa mene ne sluša nitko.

Ali dobro …znam ja da ima par čitatelja koji me poznaju i koji čitaju ono što ja napišem. Neke od njih sretnem u gradu, pa oni pozdravljaju mene i razgovaraju sa mnom, a gazdi onda krivo. Bio sam ja i na televiziji, pa gazda poludio od zavisti. Onaj čika Branimir sa TV-NOVE, htio od mene čuti što ja mislim o jednom događaju. I ja sam mu sve ispričao i pokazao mu kako radim sa računalom i sve. Vidjeli me ljudi u Dnevniku, pa me prepoznaju na ulici. Ne vjeruješ ti meni da sam ja bio u dnevniku!? Doooobro …pogledaj ovo!

Tako i večeras. Šetamo gazda i ja pored Save. Dvoje ljudi dolazi nam u susret. Ja sam par koraka ispred gazde.

Kad me je ugledala …teta čučne. Ja joj priđem, a ona mi pruži ruku i pita: A jesi li ti onaj Čuko što piše „Čukine priče“ u Hrvatskom glasu Berlin?

Od sreće joj obližem ruku, čak sam ju htio i poljubiti, ali to joj je bilo malo previše ljubaznosti, pa je uzmaknula glavu.

Prepoznala me, iako nisam pisao odavno. A gazdi krivo, pa počeo nešto kao: …ma to Čuko samo ponekad, nema on što reći …pas je to …i tako.

-A ne, ne! Ima Čuko itekako što reći! Ja uvijek rado pročitam što on napiše. I moj muž isto. Trebao bi se on češće javljati.

Mislim …reci ti to teti Sonji, pa se onda neće Čuko zaboravljati. Ona i moj gazda stalno pričaju o tome kako imaju preko 11 500 čitatelja dnevno. Oni misle da je to sve njihova zasluga, a ja znam da je bar nekoliko od njih i moja zasluga.

-Pa kad će Čuko opet nešto napisati? …pita teta moga gazdu.

Njemu nezgodno, pa se počeo izmotavati. Krivo mu što teta nije pitala kada će on nešto napisati.

-Pa moglo bi uskoro biti nešto. Ne znam …to ovisi o Čuki i Sonji kako se oni dogovore. Ja sam samo dopisnik, pa nemam utjecaja.

Uh jebote …ups …što smo skromni …mislim si ja. Nisi ti baš takav, ali sad kad te teta stjerala u kut s argumentima sad si samo običan dopisnik.

Nastavimo šetnju, a ja rastem. Kad smo stigli kući gazda ne sjeda za računalo. Vidim ja …sad je prilika. I evo me!

Dakle draga teta Sonja, napiši ti meni …želiš li ti da ja pišem za tebe ili ne želiš. Kako god odlučiš …meni je svejedno. Ja sada znam da imam svoju publiku, a znam i sam upaliti računalo, napisati i poslati. Dobro …sa slikama je još malo problem, ali ja znam gdje gazdine slike stoje, pa ću se poslužiti i bez pitanja. Ne pita ni on mene baš sve.

A ako nećeš …nije problem! Neću se ja ljutiti. Pronaći ću ja drugi portal koji ima više razumijevanja za moja razmišljanja i strategije.

Čujem gazda je još u dnevnom boravku i gleda vijesti. Zanimaju ga izbori, kao da nema važnijih stvari. Budi mi pozdravljena.

A moje čitatelje, posebnu tetu Vesnu i čika Marka, koje sam večeras sreo …pozdravljam najsrdačnije.

Tvoj Čuko!