TAKO NEKI RAZGOVORI

Sonja Smolec
Gledam ljude kako pričaju sami sa sobom
a ja, Bože moj, još nisam došla u tu fazu.
Ipak, mislim si,  i meni netko za razgovor treba.

A onda, dogodi se ova priča.
Bilo je to u autobusu ili tramvaju, a ja stisnuta
između njega ili nje i torbe i prozora
i samo klimam glavom a zapravo pojma nemam
o čemu se priča i koja je bila tema,
valjda je opet ona kako će uskoro kraj svijeta
i kako svatko svakome smeta,
nitko nikoga više ne poštuje i ne sluša,
kako je ovog ljeta palo previše kiše,
kako je prošloga, naprotiv bila suša,
i kako je tamo neki direktor prodana duša.

Siđem na svojoj stanici, uzdahnem i odem u park,
da se odmorim od monologa čija sam žrtva bila
Sjednem na klupu pored jezera, a tamo… kornjača.
Gleda one mene, gledam ja nju,
i počnemo tako neke razgovore.
Doduše, pričala sam ja,
ona je samo šutjela i klimala glavom.
Otvorila je usta… evo! sad će nešto reći,
a ona je valjda samo zijevnula
i bez pozdrava se uvukla natrag u svoj oklop.

U pijesku – crv, onako podugačak, i pomislim
taj ide polako i neće nikuda pobjeći,
taj nema ni oklop ni kućicu u koju će se zavući.
Sagnem se polako, da mu mogu
u povjerenju ispričati svoju priču,
a onda zbunjena gledam,
on se malo miga na jednu stranu
pa se na drugu lijeno vuče i klati
Na kraju sam odustala jer nisam znala
kojoj njegovoj strani da se obratim.