ODLUKA

Marijan Gubina: 260 dana
Svi smo na kraju završili na tom, za nas malom, krevetu. Nakon nekog vremena, svi osim  tate, mame i mene su zaspali. Tata se izvukao iz kreveta, sjeo za stol i suzom za suzom koja je kapala po stolu, ispijao rakiju po rakiju.

Zamolio je mamu da sve probudi, da moramo svi donijeti tešku odluku.

Zbunjeni i pospani, svi smo se okupili oko stola, čak i mala Helena koja je jedva držala glavu ravno. Svake sam sekunde očekivao da će lupiti glavom o stol, no sreća, ugnijezdila se kod mame.

Uz suze, drhtavim glasom tata je prozborio:

„Djeco, anđeli moji, tati je jako žao…“

A zatim su ga prekinule suze i jecaj. Svi smo se pohvatali za ruke.

„Djeco moja, ja vas neopisivo volim i molim vas da se ne ljutite na tatu jer tata vas nije zaštitio…“

I sada još jači plač, zbog kojeg se nitko ne može suzdržati.

„Ja vas ni sutra neću moći zaštititi, a mene će sigurno ubiti. Mislim da su me danas pustili da se oprostim od vas.“

„Ne, tata, ne!“

Bile su riječi svih nas, kao da smo se dogovarali da u isti tren kažemo isto.

„Dobro je, anđeli moji, sad vas trebam da razmislite. Ja i mama mislimo da je najbolje da večeras pobjegnemo. Pitanje je da li ćemo ikad više dobiti priliku.“

Nena je prva ispalila kao iz topa:

„Može, idemo odma’!“

No, tata upita Gabrijelu pa mene:

„Hoćemo li?“

„Da!“ oboje smo potvrdili.

Nastala je euforija. Ushodali smo se po sobi kao da nešto tražimo. Krenuli smo skupljati stvari, no tata je rekao:

„Samo voda i nešto hrane, što nam neće biti teret.“

Brzo smo napustili kuću. Svima nam je adrenalin bio jak, osjetilo se uzbuđenje i strah, no prisutno je bilo neko olakšanje. Začas smo se našli u njivama. Šuljali smo se satima. Bilo je naporno i sve napornije. Moje cipele su se raspale. Umor nas je davno načeo, no nismo stajali. Volja je bila jača od umora, strah je bio kao da su nas gonili vukovi.

Pao je pljusak. Ispred nas se nije vidjelo ništa, a noge su mi bile sve teže i teže. Blato, koje je sezalo do mojih koljena, našlo se i na mojoj glavi, licu… jedino je kiša pomagala da ga uklonim s lica. R
uke su bile zauzete, njima sam grebao ispred sebe jer nitko nije smio zaostajati, nitko se nije smio izdvajati iz kolone. Jedino je Helena bila povlaštena – nju su naizmjence nosili tata, mama i Nena.
Kao da nam nije dovoljno što su nam koljena i dlanovi iskidani pa nas još i to zapušteno kukuruzište svojim listovima para. Oštri listovi kukuruza ostavljali su tragove na našoj koži, a tupa bol i peckanje koju uzrokuju bila je gotovo neprimjetna. Kiša je stala. Mi nastavljamo.
Puzajući iza tate, primijetio sam dršku njegova noža. Tata je već bio omamljen, čudo da se uopće kretao. Signalizirao sam mami na nož. Uplašenog pogleda pokazala mi je da ga izvučem i bacim. I jesam, izvukao sam nož koji se krio iza tatinog opasača na njegovim leđima i samo ga spustio sa strane.

Sad smo svi već toliko umorni da smo počeli padati jedni preko drugih i sreća, mama je rekla tati da pravimo pauzu. Okupili smo se na hrpu da se zagrijemo jer je hladan vjetar prodirao do kostiju.

Nakon kraće pauze i gutljaja vode, krenuli smo dalje.

Odjednom se začula buka. Buka s kakvom se još nismo sreli. Zastali smo, a nakon kratkog komentiranja mame i tate, krenuli smo dalje. Buka je bila sve glasnija i glasnija. Stali smo.

„Ostanite ovdje i ne mrdajte! Ako čujete pucnjeve, trčite u drugu stranu i kad se vratite do pola puta, krenite ulijevo i ni slučajno nemojte stati!“ bile su tatine riječi.

Pokočili smo se od straha, no bili smo spremni za bježanje. Ja sam skoro počeo bježati i bez pucnja. Sreća, vratio se brzo. Buka koja je tresla tlo, dolazila je od njihovih vozila, tenkova.

„Djeco, to su dva tenka. Jedan ide u jednom smjeru, drugi u drugom, okreću se i tako stalno. Mi moramo jedan po jedan, kad se mimoiđu, pretrčati preko ceste, no moramo biti što bliže cesti, da nas ne vide. Skoro pa da pužete. Jel jasno? Ponovit ću… Zorice, ti ideš prva. Ćeš moći?“

Izbuljenih očiju, potvrdno je kimnula glavom.

„Marija, ti ideš za njom. Kad potvrdi da je sve dobro, ponijet ćeš Helenu, a ja ću Gabrijelu i malog.“

„Dobro.“ potvrdila je mama.

I tako, prišuljali smo se na metar do ceste, pričekali da se tenkovi mimoiđu i kreće Nena. Brza je. Pretrčala je cestu pogrbljana kao da će glavom strugati cestu. Nema je. Srce je lupalo kao da će iskočiti. Još uvijek je nema. Neizvjesnost je trajala kao vječnost. Vidimo je! Viri joj glava i signalizira da je dobro. Tata joj pokazuje da se udalji dublje u njive.

Čekamo da se ponovo mimoiđu. Jesu. Mama s Helenom kreće, spotiče se. Uf, gotove su. Nisu. Nisu ih primijetili. I one su prešle. Tata nas pokušava namjestiti na sebe da lakše pretrči, no bezuspješno. Kako god da proba jednostavno ne ide. Mi smo preveliki, a on je premoren i izranjavan.

„Sine, ćeš moći sam?“

„Da, tata, mogu.“

„Dobro. Kad ti kažem sad, brzo pognute glave idi mami i sestrama, a mi ćemo za tobom.“

„Dobro.“

„Sad!“

Potrčao sam što sam brže mogao. I taman kad je došao kraj ceste, izgubio sam tlo pod nogama. Kotrljao sam se niz zemlju i lupao glavom o grane. Dobro je, zaustavio sam se. Sad mi je jasno zašto smo tako dugo čekali Nenu da se pojavi.
Izašao sam iz tog dubokog kanala na drugu stranu kod mame i sestara. Zavučeni u njivu, čekali smo da tata krene sa sekom, no dogodio se problem. Zaustavila su se oba tenka. Nestala je onolika buka, no obuzeo nas je još veći strah. Jesu li nas primijetili? Hoće li tata i seka ostati na onoj strani?
Vrijeme je prolazilo sporo, a strah se povećavao i povećavao. I, napokon, krenuli su ponovo jedan prema drugom. Mimoilaze se, no tata i dalje stoji na mjestu gdje je stajao. Ne miče se. Nije mi ništa bilo jasno. Strah se nastavlja, a jedino što nam je preostalo je i dalje čekati.
Zemlja se sve više trese, približavaju se oba tenka, mimoilaze se i evo ga! Krenuo je sa sekom. Pretrčava i napokon su ponovo s nama.
Uh! Dobro je. Tata sa sekom čeka u kanalu da se ponovo mimoiđu i kad su se mimoišli, penje se iz kanala i povlačimo se u njivu.

Puzajući kroz njivu dočekali smo i zoru. Mokri, prljavi, premoreni, no sretni jer smo svi skupa.

Ispunjeni nadom kako će naša agonija, dolaskom u Osijek, biti završena.

Nema više  mučenja …